Čitam mnogo. Češće sanjam o onome što sam pročitao nego o bilo kom drugom doživljaju. Znate, ja sam veoma lenj. Pišem malo i retko, ali čitam sve i svašta, sve vreme. (Danilo Kiš, GTI)
"Kad si pročitala, sklopi knjigu i razmišljaj o njoj." (Korneliji Gete)
"Pročitao sam i spustio knjigu".
... Za mene je potpuno normalno da neko ne samo sanja o onome što pročita, već i da pročitano ugradi u svoj život i svoj rad. ...Mi u svojim glavama nosimo tako mnogo snažnih utisaka iz knjiga, a najčešće zaboravljamo iz kojih dela oni tačno potiču.
Pisci dele sa nama svoje čitalačko iskustvo. Kao primer izdvojićemo dve zabeleške iz Znakova pored puta u kojima Ivo Andrić ostavlja svoje neposredno čitalačko iskustvo:
Čitajući jedan od velikih, klasičnih romana evropskih.
Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinjem da osećam zamor, i sve veću strminu brega. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. Pre vrhunca, negde oko polovine knjige, sve snage počinju da me izdaju. Zastajem i oklevam. Javlja se pomisao da napustim dalji put i da odustanem od uspona. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida, dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Dalje čitanje ide lako i prijatno, kao put nizbrdo, stalno sa vidikom pred sobom.
Kako pisac opisuje svoje čitalačko iskustvo? Šta dobijamo čitanjem otkriva nam druga zabeleška koju podvlačimo:
O kakvom "čudu" je ovde reč? Otkrivamo da "nismo sami nikad", ili kako u prološkom zapisu Znakova Andrić napominje da "ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini". Čitajući otkrivamo saputnike. Sličnu misao pronalazimo i kod Gorana Petrovića u njegovom romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke":Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo da kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: "Jel mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Jel ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skriveni deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?"A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam "naš" pisac otkriva.To je spasonosno.
‒ Kusmuk, kad te neka knjiga svojski zaobuhvati, imaš li osećaj da nisi sam, da pored tebe ima i sličnih, zanesenih, koji je sticajem okolnosti, po zakonu verovatnoće, istovremeno započinju u suprotnom delu grada, u drugom gradu, moguće i na drugom kraju sveta? ‒ izrekao se i namah pokajao.
...Čitalac treba da se ponaša produktivno ako hoće da učestvuje u bilo kojoj književnoj produkciji. (Šileru Gete)
Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje, i ja ih u sebi širim i dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji, duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća (Andrić Prokleta avlija)
‒ Postoje tri vrste čitalaca, razvrstava stara cepidlaka Gete. Prva, koja uživa ne prosuđujući. Treća koja prosuđuje ne uživajući. I srednja, koja prosuđuje uživajući i uživa prosuđujući, ona vrsta koja zapravo iznova stvara umetničko delo.
