O čitanju

      Čitate li? Dešava nam se da previdimo činjenicu da pisci nisu samo veliki i dobri pisci već su ujedno i dobri čitaoci. Čitanje je "svakidašnja aktivnost čoveka gutenbergovske galaksije i Pripovedača u prvom redu" (Danilo Kiš, Čas anatomije). Kako kazuje, u jednom svom intervjuu Danilo Kiš, pisci najveći deo svog života provedu čitajući: 

Čitam mnogo. Češće sanjam o onome što sam pročitao nego o bilo kom drugom doživljaju. Znate, ja sam veoma lenj. Pišem malo i retko, ali čitam sve i svašta, sve vreme. (Danilo Kiš, GTI)

Izdvajamo nekoliko refleksija o čitanju, čitaocima i čitalačkom iskustvu koje su pisci zabeležili. Kod Getea pronalazimo savet koji bismo mogli i sami primeniti pri čitanju: 

"Kad si pročitala, sklopi knjigu i razmišljaj o njoj." (Korneliji Gete) 

Ovo nas je podsetilo na jednu misao Miloša Crnjanskog povodom Andrićevog Ex Ponta: 

"Pročitao sam i spustio knjigu". 

Dakle razmišljajmo o pročitanom. Pišimo po marginama. Pročitano pisci ugrađuju u svoj život i svoj rad: 

... Za mene je potpuno normalno da neko  ne samo sanja o onome što pročita, već i da pročitano ugradi u svoj život i svoj rad. ...Mi u svojim glavama nosimo tako mnogo snažnih utisaka iz knjiga, a najčešće zaboravljamo iz kojih dela oni tačno potiču.

Pisci dele sa nama svoje čitalačko iskustvo. Kao primer izdvojićemo dve zabeleške iz Znakova pored puta u kojima Ivo Andrić  ostavlja svoje neposredno čitalačko iskustvo:

Čitajući jedan od velikih, klasičnih romana evropskih. 

Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinjem da osećam zamor, i sve veću strminu brega. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom. Pre vrhunca, negde oko polovine knjige, sve snage počinju da me izdaju. Zastajem i oklevam. Javlja se pomisao da napustim dalji put i da odustanem od uspona. Ali posle kraćih zastajkivanja i prekida, dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle se otvara širok i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Dalje čitanje ide lako i prijatno, kao put nizbrdo, stalno sa vidikom pred sobom.

Kako pisac opisuje svoje čitalačko iskustvo? Šta dobijamo čitanjem otkriva nam druga zabeleška koju podvlačimo:

     Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo da kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: "Jel mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Jel ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skriveni deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?" 

      A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam "naš" pisac otkriva.

      To je spasonosno. 

O kakvom "čudu" je ovde reč? Otkrivamo da "nismo sami nikad", ili kako u prološkom zapisu Znakova Andrić napominje da "ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini". Čitajući otkrivamo saputnike. Sličnu misao pronalazimo i kod Gorana Petrovića u njegovom romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke": 

‒ Kusmuk, kad te neka knjiga svojski zaobuhvati, imaš li osećaj da nisi sam, da pored tebe ima i sličnih, zanesenih, koji je sticajem okolnosti, po zakonu verovatnoće, istovremeno započinju u suprotnom delu grada, u drugom gradu, moguće i na drugom kraju sveta? ‒ izrekao se i namah pokajao.

Čitajući povezujemo se sa drugim ljudima, odnosno "saopštavamo se" (razgovaramo) sa drugim ljudima. Čitanjem otvaramo razgovor sa književnim delom, a ono nas zauzvrat obogaćuje, pobuđuje nas na razmišljanje. Između čitaoca i književnog dela vodi se uzajaman dijalog. Dakle čitalac nije samo primalac već i ravnopravan sagovornik koji dalje dopunjuje jedno književno delo dajući mu zaokruženost. Tek uz čitaočevo aktivno delovanje književno delo postaje potpuno:

...Čitalac treba da se ponaša produktivno ako hoće da učestvuje u bilo kojoj književnoj produkciji. (Šileru Gete)

Jer čitalac je ustvari i satvorac on dopisuje, dopunjuje, piščev tekst. Stoga ona Geteova napomena razmišljaj.

Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje, i ja ih u sebi širim i dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji, duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća (Andrić Prokleta avlija)

Za ovakvo shvatnje susreta čitaoca i književnog dela kao ilustracija dobro nam dolazi navedeni citat iz Proklete avlije. Kao što vidimo čitalac je bitan činilac u tom susretu odnosno komunikaciji. Između ostalog: "Piše se misleći na čitaoca" ‒ kazuje Umberto Eko. Čitalac koji se ponaša produktivno, pronicljivo, u stanju je da iznova stvori umetničko delo ‒ u stanju je da oživljava svet: "jer samo onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige, može nanovo stvoriti svet" (Milorad Pavić Hazarski rečnik). Čitalac koji se ponaša produktivno čita jedno književno delo na pravi način. Izrečenom sumiramo upoznavajući se sa Getovom podelom čitaoca, posredstvom pomenute Sitničarnice "Kod srećne ruke" u kojoj se poziva na Gete pri isticanju pomenute podele čitaoca.

‒ Postoje tri vrste čitalaca, razvrstava stara cepidlaka Gete. Prva, koja uživa ne prosuđujući. Treća koja prosuđuje ne uživajući. I srednja, koja prosuđuje uživajući i uživa prosuđujući, ona vrsta koja zapravo iznova stvara umetničko delo.

Sada već lako možemo zaključiti koja vrsta čitalaca ima najviše koristi od čitanja. Dobar, dosetljiv, čitalac u stanju je da osluškuje, "da doživi nešto što nije od samog teksta, nego se nalazi tu negde, nevidljivo" (Danilo Kiš, Džojsovsko progonstvo). 

     Dobar čitalac-saradnik koji razmišlja, prosuđuje uživajući i uživa prosuđujući, dodaje novi sloj na piščev tekst, pritom ne uzima zdravo za gotovo ono što pisac kaže, u stanju je da dopiše tekst, da iznova stvara svet, pa i da uhvati pisca "na dremežu". 

     Iz jednog takvog, aktivnog i kreativnog, odnosa pri susretu sa književnim delom mi izlazimo bogatiji, duže pamtimo takav susret i prijatnije ga se sećamo. Književna dela nas približavaju drugim ljudima, pomažu nam da se snađemo, olakšavaju naša lutanja i iskušenja, uveravaju nas da nismo sami. Da bi se umelo čitati potrebno je vremena i truda ali se zauzvrat dobija neizmerljivo više od uloženog.

📷 Pinterest