"Mesta koja volimo" - Ivan V. Lalić

Mesta koja volimo postoje samo po nama,

Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti,

Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,

I šta je pod prozorom: ulica ili godine?

A prozor, to je samo otisak prve kiše

Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć

U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,

Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,

Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje podne

Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno

Običnim tvojim kretanjiima, kada si ulazila,

Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;

Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,

Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,

Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Ivan V. Lalić "Zarđala igla"

Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra

Raspredenog u tamnim iglicama borova,

I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće

Od koje osta temelj i zelena rđa korova.

Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali

I dah majke, desno u tami, mlak i blag.

U san sam tonuo kao u sapunicu,

Brzo i mekano, bez brazde na površini,

Leta na ramenu planine, među šišarkama;

Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.

U kuću zelenooku dolazili su gosti.

A ja sam obično bio umrljan borovom smolom.

Jesen to je bio grad. Ulica blagog pada

Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.

Mala saobraćanja u senci velikog sveta

Koji je podrhtavao, na nogama od gline.

O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci

Zelenog života što nas sve jednako voli.

Svi još učaureni građani, brodolomci.

Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.

A bili smo u mreži, ko slana žetva mora

U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.

Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu

S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.

Tada sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha

Raspredenog u odjeku koraka na ulici.

Zbog zrelog detinjstva, očerupanog do krvi,

I razletelog perja na bridu crnog daha.

Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,

Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.

Sve to krotki pitomci zelenog života

Što su me smrću prerasli, nenadno, preko volje.

Jesu  li u trenutku zbilja postali zreli,

Pre nego što će da se smežuraju kao bulke

Pod kršem ruševina, s očima punim straha

I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?

Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje

S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom

Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,

Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.

Ostale su i šume, i veliki vetar

Raspreden u iglicama posečenih  borova,

Gradovi rumenosivi, u koje ću otići 

Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova.

I između dva pršljena kičme malo straha;

Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.

I zaljuljani mostovi u mehure daljina,

Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.