"Mesta koja volimo" - Ivan V. Lalić

Mesta koja volimo postoje samo po nama,

Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti,

Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,

I šta je pod prozorom: ulica ili godine?

A prozor, to je samo otisak prve kiše

Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć

U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,

Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,

Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje podne

Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno

Običnim tvojim kretanjiima, kada si ulazila,

Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;

Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,

Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,

Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,

Mesta koja volimo ne možemo napustiti.