Čitamo lirsku narodnu pesmu Vojevao beli Vide,
koledo! Prvo što zapažamo jeste pripev koledo. Oslonićemo se na
Vukov Srpski rječnik pri otkrivanju ovog pojma. Za upoznavanje odrednica
iz Vukovog Rječnika možemo se poslužiti online pretragom rečnika na platformi Raskovnik:
 |
| Izvor: Raskovnik |
Otkrivamo da
naša pesma Vojevao beli Vide, koledo spada u pjesme od kolede
koje su se pevale prilikom običaja koleda. Čitajući ovaj opis običaja koleda
uočavamo da se pesma nije izvodila samostalno već je deo obreda. Izvođenje
pesme vezano je za igru odnosno ples (kolo) i muziku. Uz igru i izvođenje pa i
postojanje određene scene ne možemo izostaviti elemente drame. Na primeru ovog
opisa izvođenja jasno uočavamo sinkretičnost jednu od odlika
lirskih narodnih pesama uopšte. Ovom prilikom pomenućemo i primetnu kolektivnost
ovog obreda. Kao što vidimo u izvođenje obreda koleda uključena je čitava
zajednica (ide se od kuće do kuće). A pesme, sa željama za dobrobit i
blagostanje toj zajednici, imaju praktičnu, pragmatičnu,
funkciju. Pesma odnosno celovit obred se izvodi dok postoji verovanje u nju. Dakle, i izvođači i primaoci
su bitan činilac u jednoj izvedbi.
Pomenuli smo pjesme od kolede i pojam običaja
odnosno obreda. Da bi smo raščistili terminološke nedoumice podsećamo se
Vukove podele narodnih pesama na junačke (epske) i ženske
(lirske). Napominjemo da se naša pesma Vojevao beli Vide, koledo nalazi u petoj
knjizi Vukovoj (1898), u kojoj su različne ženske pjesme. Lirske narodne pesme
je Vuk klasifikovao po nameni, sadržini, mestu i vremenu izvođenja na dvadeset
vrsta. Radi lakšeg izučavanja uobičajena je podela na pet grupa koje se potom
dele na vrste. Po podeli narodne lirike na pet grupa naša pesma spada u prvu
grupu odnosno među obredne i običajne pesme. Razliku između ove
dve vrste mogli bismo naznačiti da je u tome što obredne pesme prate
kalendarski ciklus dok bi običajne pesme pratile životni ciklus. Što bi značilo
da obredne pesme prate ritmove prirode odnosno godišnje promene u prirodi, a da
običajne pesme prate ključne promene / trenutke u čovekovom životu. Nije moguće
podvući jasnu granicu između ovih vrsta pesama te stoga najjednostavnije
naznačavamo razliku. Na kraju krajeva običaj jeste obred čije je značenje
zaboravljeno. Budući da se obredne pesme vezuju za kalendarske promene one se
još nazivaju i kalendarskim pesmama. Obredne pesme se potom dele
na zimske, prolećne i letnje. Skretanjem pažnje na vreme izvođenja obreda
koleda u okviru kog su pevane pjesme od kolede (Vukov naziv) odnosno
koledarske pesme (kako se naslovljavaju u savremenim izučavanjima) biva nam
jasno da one pripadaju zimskim obrednim pesmama. Vremenska
odrednica „uoči Božića“ donosi nam još jednu nedoumicu oko karakterisanja
pesama. Mala je razlika između koledarskih i božićnih pesama s tim što
koledarske imaju pripev koledo a božićne se direktno povezuju sa Božićem.
Sadržinski ove pesme su veoma bliske. Osnovno raspoloženje ovih pesama jeste veselost,
radost. Koledarskim i božićnim pesmama želi se svako dobro kako kući
tako i celokupnoj zajednici. Posrednici između ljudskog i božanskog koji žele,
i donose, domaćinu dobrobit i blagostanje jesu koleđani, momčad, koji su
izvodili pesme, igrali, i terali zimu i karakonđule. Stoga ih je bilo potrebno
pravilno ugostiti i darivati. Ista ova matrica dar – uzdarje na kojoj
počiva komunikacija u tradicionalnom svetu prisutna je i u božićnim pesmama („U
Risnu uoči Božića“ SNP V, br. 209). Uspostavljaju ove pesme vezu s
božanskim, s višim silama, koje se
nastoje umilostiviti i pridobiti. Premoderni čovek zemljoradnik najneposrednije
zavisi od prirode koju vidi kao manifestaciju božanskog. Prate se ciklusi u
prirodi odnosno prati se sunčev put (izlazak i zalazak, solsticaji i
ravnodnevnice) i vegetativni procesi (mirovanje i rast vegetacije). U
tradicionalnom svetu verovalo se u cikličko umiranje i oživljavanje prirode kad
se ponavlja proces stvaranja (obnavlja se svet). Na kraju ciklusa ispraća se
stara, istrošena godina, svet se vraća u početno stanje pred stvaranje kako bi
došlo do podmlađivanja. Izvođenjem kalendarskih obreda i tom prilikom pevanjem
određenih pesama jesu slavljene ove pojave, s radošću je dočekivano rađanje
(povratak) mladog sunca, ali je i tim činom, na taj način, istovremeno
obezbeđivano uspešno odigravanje tog procesa zadobijanja blagostanja i obnavljanja života. S pojavom hrišćanstva
prekrivena je ova paganska pozadina, kalendarski obredi i pesme koje su ih
pratile, vezivani su za hrišćanske praznike. Koledarske pesme sačuvale su ove tragove
„arhajskog paganskog slavlja, prepletenog s hrišćanskim verovanjima“ (Karanović
1996: 13).
No
da bismo zaista poznavali i razumevali pesmu, kako kaže Vuk, prihvatamo se
čitanja pesme s olovkom u ruci. Kakav utisak je na nas ostavila ova pesma? Doživljavamo
svet pesme. U središtu pesme jeste povratak belog Vida s dužeg vojevanja. Kako
je okarakterisan naš protagonist? Beli Vide je predstavljen kao ratnik, junak,
uz čije junaštvo je konj neizostavan atribut. Izdvajanjem epiteta vrlo lako
primećujemo pozitivno označavanje belog Vida. Pored motiva svetla i tame
kontrastno su postavljeni i motivi zvuka i tišine. Zvuk, glas, je takođe pozitivno
označen dok je „onaj svet“ obeležen tišinom (SM 2001: 123). Beli Vid je dočekan
uz gromot i tropot. „Zvonjenjem ili kucanjem objavljuje i božanstvo svoj
dolazak“ (Čajkanović 1985: 296). O ishodu Vidovog vojevanja s neprijateljima
doznajemo ukoliko se prisetimo obrednog konteksta ove pesme . Jer „lirska
narodna pesma ... obično i nije samo pesma; ona je, za razliku od umetničke (dok
se izvodi u svom prirodnom kontekstu), uslovljena obredom, običajem, radom, ne
izvodi se samostalno, i ima praktičnu, pragmatičnu, namenu“ (Karanović 1996: 5).
Svrstali smo ovu pesmu među zimske obredne pesme koje se pevaju pri obredu koji
je obavljan u periodu zimske kratkodnevice. Dakle u periodu kada sunce ojačava,
odnosno svetlost se produžava na račun tame, dan postaje duži. Ukoliko
koledarske pesme markiraju ove momente kazujući o praćenju sunčeve putanje
postavljanjem naše pesme Vojevao beli Vide, koledo u taj kontekst
odgonetamo naslage pesme. Upoređivanjem doba dana u koje Vid dolazi kući sa
sunčevom putanjom doznajemo da junak naše narodne pesme nije uvek samo ljudsko
biće. „Nije teško razabrati da se iza ratnika koji je vojevao protiv crne
vojske krije staro božanstvo svetlosti“ (Nedić 1976: 47). Radovanje golubova
gospodarevom povratku nam takođe potvrđuje da je beli Vid personifikacija božanstva
svetlosti. Golub je nosilac pozitivne simbolike, donosilac milosti Božije,
sveta i blagoslovena ptica. Beli Vid jeste pobednik, donosilac svetlosti, radosti
i blagostanja.[1]
Ova pesma naslovljena Domaćinu od bolje ruke, u
petoj knjizi Vukovoj, u jednoj obrednoj situaciji namenjivana je domaćinu kuće.
Predstavljanjem belog Vida kao patrijarhalnog domaćina pred punom prazničnom
trpezom u čijem domu vlada harmonija želi se ta slika idealnog patrijarhalnog
života reflektovati na stvarni život domaćina kojem se obraćaju stihovi pesme. Koledari
pesmom Vojevao beli Vide, koledo prizivaju „domaćinu i njegovom domu sreću,
plodnost i bogatsvo svake vrste“ (Tornjanski-Brašnjović 2016: 133). Lepota i
vrednost ove pesme su u tome što ona u sebi čuva duhovno nasleđe našeg naroda
koje se tako prenosi do nas.
[1] Predstavljanje Vida kao mladog boga sunca,
ratnika, konjanika i pobednika nad silama tame povlači sa sobom i moguće
analogije sa Svetovidom (Sventovit) starim slovenskim božanstvom koji je noću
izjahivao radi borbe s neprijateljima (SM 2001: 485). Naravno ova analogija naslanja
se na Svetovida kroz prizmu elemenata solarnog koji mu se pripisuju.
Povezivanja belog Vida sa sv. Vidom (koji leči oči) i Vidovdanom takođe su
moguća preko elemenata solarnog.
Нема коментара:
Постави коментар