Pri upoznavanju jednog književnog
dela i njegovog autora poslužujemo se dostupnim mogućnostima oko nas. Pa bismo
se tako mogli poigrati s gugl petraživačem i abecedom. Dakle uz našu odrednicu Danilo
Kiš dodajemo slova po abecednom redosledu. Ne ulazeći u dublje pretraživanje
pitamo se koliko gugl zna o našem piscu odnosno koji pojmovi su ponuđeni uz ime
našeg pisca. Od ponuđenih pojmova izdvajamo najrelevantije.
Izuzimajući ponavljanja
objedinjeni rezultat izgleda ovako:
Šta doznajemo na osnovu
ovako pobrojanih rezultata? Danilo Kiš je književnik koji je pisao poeziju
i prozu, pripovetke, romane, drame pa i književne
kritike. Ostvario se i kao prevodilac. Bio je nadahnut umetnošću u
širem smislu. Voleo je slikarstvo, u svom radu služio se slikarskim
postupcima, i sam je naslikao nekoliko slika. Naravno za razumevanje njegovog
dela često se otvara njegov porodični album, prelistavaju fotogrfije,
slike, koje su svedočanstvo odnosno dokument jednog postojalog života. U
piščevoj porodičnoj priči neizostavni označtielji su otac i majka.
Danilo Kiš preinačuje svog oca u književni lik. Rani jadi jesu
knjiga kojom se začinje traganje za izgubljenim ocem. Eduard Kiš, odveden u
Aušvic, iščezao je, te se stoga pojavljuje svojom odsutnošću. Za majku će u
jednom intervjuu Danilo Kiš napomenuti da je njeno prisustvo u njegovim
knjigama veoma diskretno. „Majka je pozitivan junak, i stoga nisam mogao na nju
da primenim u punoj meri blagotvornu ironičnu distancu. Ljubav je odveć
patetična, kao i lepota i patnja (GTI: 180–181).“ U pobrojanim rezultatima
našeg malog istraživanja prisutna je i jedna Kišova pesma i to baš ona pesma
čiji naslov Oproštaj s majkom govori više od dodatnih
objašnjenja.
Zapažamo četiri geografske odrednice: Subotica,
Novi Sad, Cetinje, i Beograd. Mogli bismo ovom nizu dodati
i Pariz, jos jedan veliki grad. Danilo Kiš je znao da napomene „da u
sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja“
(GTI: 176). Koje je mesto rođenja našeg pisca vi pretpostavite. A Novi Sad
donosi prve svetle čulne impresije piščevog detinjstava, kao i „hladne dane“.
Ulica divljih kestenova pomenuta u istoimenoj pripoveci iz knjige Rani jadi
ponikla je u Novom Sadu. Određenje Novi Sad, godina 1942. Potom porodica Kiš
rat provodi u jednom mađarskom selu koje im je bilo neka vrsta skloništa.
Zapamtiće naš pisac bolne trenutke koje je
kao dete doživeo na selu. „Na selu smo živeli u velikoj bedi. Radio sam
sa težacima“ (GTI: 93). Otac ižčezava 1944. godine a ostatak porodice 1947.
godine najzad dospeva u Crnu Goru na Cetinje. Za Kiša na Cetinju započinju
„godine učenja“. Beograd postaje san o bekstvu iz te provincije. U Beogradu
upisuje studije književnosti, sprema se za književni zanat. Poslednja stanica i
jedno „izabrano izgnanstvo“ jeste Pariz.
Ono što iz prethodnog primećujemo, pa i naziremo
iz naše gugl pretrage jeste činjenica da je Danilo Kiš pisac koji je osetio zlo
na svojoj koži: „moj otac je bio Jevrejin i ja sam bio progonjeno dete“ (GTI:
246). „Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom,
nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim
te opsesije“ (GTI: 213). Naime Danilo Kiš će često napominjati da se pisac ne
postaje slučajno i da podmuklo dejstvo biografije ima presudan uticaj na
književnu vokaciju: „Bez tog ambigviteta porekla, bez te ’uznemirujuće
različitosti’ što je donosi jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez
sumnje, ne bih postao pisac“ (GTI:176). Literatura jeste oslobađanje od
opsesija i „jeste neka vrsta leka, bar zametak leka protiv... zala sveta“ (GTI:
150).
Da je Danilo Kiš sa ozbiljnošću prilazio
književnom poslu svedoči nam i jedan ključni pojam koji je na naše iznenađenje
pobrojan u rezltatima pretrage. Što bi značilo da se ovaj pojam češće postavlja
su ime našeg pisca. Reč je o pojmu ecrivain koji prosto prevodimo pod
rečju pisac. Danilo Kiš pravi jasnu razliku između pojmova ecrivain
odnosno „pisac“ i ecrivant „onaj koji piše“: „...pisac je čovek koji razmišlja
o Formi“ odnosno za kog pisati „znači reći stvari na izvestan način“.
Kad smo kod piščevih najpoznatijih dela
ograničićemo se na pomen dela koja ulaze u takoreći školsku lektiru. Pobrojane
pripovetke koje je jedno ovakvo poigravanje iznedrilo većinom pripadaju dvema
knjigama Ranim jadima i Enciklopediji mrtvih. Upotrebljavamo
leksemu knjige s tim razlogom što tek nam predstoji žanrovko određenje Ranih
jada koji jesu povod našeg današnjeg osvrtanja na književni i životni lik
Danila Kiša. U kritičkoj literaturi povodom Ranih jada prisutna su
kolebanja pri određenju ove knjige. Pa tako Rani jadi se posmatraju kroz
prizmu romana s jedne strane strane a s druge strane postavljaju se kao zbirka
kratkih priča. Budući da sve priče / poglavlja na okupu drži proživljavanje
jedne porodice u jednom mučnom vremenu koje se ogleda očima jednog dečaka
prevagnulo bi mišljenje u korist odrednice roman. Pojedine priče poput S
jeseni, kada počnu vetrovi s druge strane poprimaju na sebe i neka iskustva
pesme u prozi što mi proširilo ovu našu dvoumicu. Međutim znajući da je pisac u
svojim intervujima češće Rane jade karakterisao kao kratke priče držimo
se ovog određenja. Rani jadi su u stvari zbirka priča vrlo čvrste
kompozicije. Primetna je cikliziranost ove zbirke. Ciklizacija bi značila
ulančavanje kratkih relativno samostalnih oblika u jednu veću celinu
(strukturu). Priče iz ove zbirke mogu se izdvajati i samostalno čitati ali
sklopljene u okviru zbirke one imaju tačno određeno mesto – prisutana je kontinuiranost
skoro pa jedan hronološki sled priča.
Posmatrajući na jednom širem planu uočava se da Rani
jadi uz knjige Bašta, pepeo i Peščanik sačinjavaju jednu
celinu, trilogiju, autobiografski triptih, porodični
ciklus odnosno Porodični cirkus kako još pisac naziva ove tri
knjige „Te tri knjige sačinjavaju triptih. Tri pogleda, tri prilaza istoj
stvarnosti, u sred koje se nalazi Eduard Sam, E.S., nestali, središna figura
sveta koji je takođe nestao“ (GTI: 169). Ranim jadima žačinje piščeva
porodična trilogija. U njima su sadržani motivi pa i književni postupci sve tri
knjige. Međutim Rani jadi „prva knjiga“ trilogije nije prva objavljena
iako je prva napisana. Roman Bašta, pepeo objavljen je 1965. godine
potom slede Rani jadi 1969. godine i najzad objavljuje se Peščanik
1972.
Danilo Kiš naglašava da su Rani jadi
napisani iz dečjeg ugla odnosno da prikazuju svet viđen očima deteta i
da je stoga prilaz materiji detinjast. Otvarajući prve stranice Ranih jada
zapažavamo podnaslov koji glasi Za decu i osetljive. Upravo ovaj podnaslov potcrtava
pisac kada kazuje da Rani jadi nisu knjiga za decu već, kako glasi
podnaslov, knjiga za decu i osetljive. Složićemo se tvrdnjama Mihajla Pantića
koji ističe da Danilo Kiš podnaslovom Ranih jada priziva posebnog,
retkog čitaoca: „ Njen podnaslov – ’za decu i osetljive’..., sugeriše da je Kiš
svoje priče namenio posebnoj publici, čija priroda ne zavisi od uzrasta,već
upravo od osetljivosti za poseban tip književnosti u kojem su mašta,
bajkovitost, igra i snohvatnost nadređeni drugim stvaralačkim elementima (Kiš:
32). Detinjstvo rekli bismo jeste osnovna nit Ranih jada ali pored glasa
dečaka prisutan je i jedan zreliji glas koji pripoveda sa distance. Naravno ova
dva glasa jednog lica često su ispreplitana u pripovedanju.
U Ranim jadima sadržano je devetnaest priča.
Od pobrojanih priča u našem pretraživanju Ranim jadima pripadaju
sledeće: S jeseni, kada počnu vetrovi; Ulica divljih kestenova; Igra;
Livada, u jesen; Verenici; Livada; Mačke; Iz
baršunastog albuma; Dečak i pas; Eolska harfa. Mogli bismo
zaključiti da se s ovim pričama upoznajemo kroz školski program osnovnog
obrazovanja da bi potom usledila kompleksnija analiza odnosno obrada Ranih
jada u celini u prvom razredu srednje škole. Ovom prilikom ponavljamo da Rani
jadi nisu nužno označeni na uzrast već osetljivost čitalaca. Svaka
od pobrojanih priča pa čak kroz jedan letimičan pogled signifikuje određeno
osvetlenje, biramo iskre. U priči S jeseni, kada počnu vetrovi zapažamo motiv zvezde,
uočavamo neimenovanog dečaka, zapažamo mogući sastav dečakove porodice kao i
dečakovu osetljivost na mirise. Ulica divljih kestenova prikazuje
evociranje uspomena, donosi promenu tona pripovedanja, ponavlja se motiv
divljih kestenova, identifikuje se prostor, preovlađuje melanholičan ton.
Nijedan detalj u prozi Danila Kiša nije slučajan pa tako ni pomen ruže nije bez
razloga. Utiskivanje odlomka jednog pisma u tekst ove priče najavljuje piščevu
buduću upotrebu dokumenata sa svrhom objektivnosti i predstavlja malu kopču
između dve knjige. Priča Igra povlači pitanje nasleđa, otkriva
kako teku ponornice krvi i nagoveštava stradanje. Livada, u jesen
svedoči o prolaznosti, i donosi jednu blic sliku dečakovog oca koji izranja iz
trava za trenutak da bi potom ponovo zakoračio u visoke trave. Prepovedačevo
oko ne može da ne zapazi onog koji je njegov otac. Verenici pored
motiva ljubavi, i identifikovanja pripovedača u pozadini markira momenat
zaostajanja oca. Livada oslikava mučnu stvarnost porodice Sam nemaštinu,
bolest i glad. Dečaka i dalje prati osetljivost na mirise. U vezi priče Mačke
izdvajamo jednu rečenicu-spoznaju do koje dolazi naš mali junak Andi: „Nema
pravde na svetu“, reče dečak u sebi. „Ni među ljudima, ni među mačkama!“. Priča
Iz baršunastog albuma izdeljena je na sedam celina. Nagoveštavaju
ove stranice da se dečakov otac neće vratiti, i da porodici Sam predstoji
selidba. U toj selidbi dečak će krišom od majke prokrijumčariti u kofer
porodičnu arhivu očeve fotografije i dokumenta. Za dečaka će to biti jedini
materijalni dokaz da je nekad bio i da je nekad bio njegov otac. Iz ove skupine
skrenućemo pažnju na segment koji opisuje način na koji dečakova majka plete.
Podvlačimo metafore mistična ruža nadahnuća i pečat majstora. Postoji
u prozi Danila Kiš jedan lajtmotiv koji nazivamo razmišljanje o književnosti
unutar nje same odnosno pisanje o pisanje. Tako uočavamo i poneka
piščeva poetička uverenja utisnuta u priču. Pravi tekst je onaj koji je
proizišao iz pravog nadahnuća, iz nužnosti i osetljivosti koje su
nagnale pisca da piše. „pravi tekst je onaj tekst koji pisac piše zato što mora
da ga napiše. To se i oseti u tekstu“ (GTI: 212) Pečat majstora odnosno
prepoznavanje ruke majstora jasna je referenca („Tajna majčine veštine bila je
prosta – ona se nikad nije ponavljala“). Dečak i pas je priča
specifične trodelne kompozicije (Pas koji govori, Pismo, Odgovor). Ova
priča „basna“ potcrtava prijateljstvo dečaka Andija i psa Dinga. Nagoveštava se
rastanak, završetak dečakovih „ranih jada“.
„Verujem da ne grešim
dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po
razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem
i to da je taj dečak imao u sebi nečega psećeg:
što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran
sam da ne grešim. Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem
i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva
zasnovanog na srodnosti.“
Eolska harfa, epiloška priča zbirke, napisana je petnaest
godina posle štampanja knjige Rani jadi ali tematski pripada tom
ciklusu. Podsetićemo se da muzika za našeg pisca nije bila nepoznanica.
Ova priča formira prsten, krug, muzičku liniju sa uvodnom pričom S jeseni,
kada počnu vetrovi. Može se govoriti o metapoetskoj funkciji ovog teksta
odnosno o sposobnosti umetnosti da izrazi zvuk vremena, da nasluti šum
budućnosti (Delić 1997: 131).
A ljubavi i smrt, dva metafizička oslonca
koji su supstanca naše egzistencije (Kišovo pozivanje na Joneska), kao motivi
provlače se kroz niti Kišovih knjiga pa je takav slučaj i sa Ranim jadima.
Život, literatura je naslov jednog intervjua koji je nastao iz piščeve
namere da objavi jednu vrstu autobiografske knjige, knjige razgovora u kojoj bi
se propitivao „odnos između proživljenog i napisanog“ (GTI: 226). Život i
rad odnosno život i literatura, živeti ili pisati jeste dilema koja
zaokupljuje svakog pisca „koliko se može žrtvovati od života u ime literature,
ko koga uskraćuje u toj jednačini“ (GTI:77). Pisanjem, koji jeste drugi život,
paralelan život, i stvaranje veštačkog raja, ubiranje zabranjenog voća, odvajaš
se od stvarnog života. A to, ta igra vatrom pisca skupo košta. Ukoliko se
opredeli za život, piscu ostaje kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je
izneverio svoj dar „krivim se osećaš kad stvaraš ali i kad ne stvaraš (GTI:
217). Na kraju krajeva „literatura osmišljava život onoga koji piše i čoveka
uopšte“ (GTI: 206). „ … kad ona (literatura) ne bi pružala svedočanstvo o
visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila
bi ravna smrti jedne ovce“ (GTI: 261). „Literatura daje smisao toj
smrti, daje joj ljudsku težinu, i time je ublažava, osmišljuje i, u dalekoj
perspektivi, pobeđuje“ (GTI: 16).
Primetno je da se pri ovom našem istraživanju služimo
citatima iz piščevih intervuja sadržanih u knjizi Gorki talog iskustva. A ta
činjenica nam otkriva još jedan Kišov poetički topos. Danilo Kiš je pisac koji
je podržavao samotumačenje odnosno nije se bojao tumačenja sopstvenog
dela smatrajući da „pisac, čitalac i kritičar podjednako učestuju u
rekonstrukciji jednog dela ili njegovog značenja, to jest da i pisac može nešto
o svom delu reći, bez štete po delo ili po sebe“ (GTI: 127). I pisac je „isto
toliko svestan sistema svoga dela koliko i kritičar, ... da je isto toliko u
stanju da ga raščlani koliko i kritičar ili možda još i bolje,...“ (GTI: 19). Jer
postoji u delu udeo čuda odnosno ono nešto za koje nijedan pisac
ne zna kako postoji. Udeo čuda učiniće da pisac „svoje delo nikad do kraja neće
moći da objasni“ (GTI: 128).
Za razdoblje svog detinjstva koje pokriva porodična
trilogija pisac će izreći: „Bilo je tu mnogo surovosti, ali i mnogo lepote“
(GTI: 99). Nama jedino ostaje da prepustimo čitaocu da iznova stvara umetničko
delo, da nanovo stvara svet.
.
Izgled "radne table" odrađene pomoću alata linoit-interaktivni pano možete pogledati na:
GTI: Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović Beograd: Arhipelag, 2012.
Delić 1997: Jovan Delić, Kroz prozu Danila Kiša. Ka poetici Kišove proze II, Beograd: BIGZ.
Pantić 1998: Mihajlo Pantić, Kiš, Novi Sad: Knjiga-komerc: Svetovi.
