"Đurđevske pesme"

               *

Đurđevo cveće najlepše,

Brala ga Đurđa djevojka, ih!

Dolete pčela od neba,

Donese glase od Boga:

S jaganjci let’o bogato,

Sa žito leto bogato,

Sa vino leto bogato, ih!

                *

Pošle mome rosu da obiju, ladojlo!

Da obiju i da se omiju, ladojlo!

Da naberu svakojake trave, ladojlo!

Da ispletu svetom Đurđu venac, ladojlo!

                *

Rano mi je sunce ogrejalo,

Još porano rosa opadnula.

Sveti Đorđe iz polja se vraća.

Nosi Đorđe sve zeleni venci.

Nosi Đorđe cveće svakojako.

Oće Đorđe momci da opaše,

Oće Đorđe mome da zakiti.

Đurđevske pesme – Kalendarske obredne pesme koje se pevaju na sam Đurđevdan, uoči praznika, kao i tokom cele nedelje koja mu prethodi. Provbitno posvećene duhu drveta i kultu plodnosti. Dobijaju dvostruku magijsku osnovu: stočarsko-agrarnu i bajaličko-ljubavnu, da bi se kasnije obogatile slojevima hrišćanske legende (Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević Narodna književnost, str. 79)

"Plavi zec" - Dušan Radović

Tri sam zemlje prelazio,

i tri gore pregazio,

i tri mora preplovio ‒

dok ga nisam ulovio.

       Plavog zeca,

       čudnog zeca,

       jedinog na svetu!

Ovaj zec

        zna da svira,

ovaj zec

        zna da plete,

ovaj  zec

        ručak kuva,

ovaj zec

        kuću mete,

ovaj zec

        plesti ume,

ovaj zec

        žeti ume,

ovaj zec

        šiti, piti

i francuski govoriti

        ‒ sve razume!

        Plavi zec,

        čudni zec,

        jedini na svetu!

Ja ga htedoh vama dati

        da vas mije,

        da vam šije,

 da vam kroji,

 da vam broji,

 da vam plete,

 da  vam mete,

 da vam kuva,

 da vas čuva,

 da vam peva,

 slike šara

i francuski razgovara,

        Plavi zec,

        čudni zec,

        jedini na svetu!

Stavih zeca u torbak

pa požurih svojoj kući,

Al’ kad bismo ispred kuće

stade žečić da šapuće:

‒ Pusti me lovče,

hrabri lovče,

da očešljam kosu,

da umijem lice,

da isečem nokte,

da ispravim stas,

da udesim glas.

        Neka vide deca

        plavog zeca,

        čudnog zeca

        jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbaka,

al’ se zec ne očešlja,

al’ se zec ne umi,

nit iseče nokte,

nit ispravi stas,

nit dotera glas.

Već pobeže, oj nesrećo,

na kraj sveta, oj nevoljo!

        Plavi zec,

        čudni zec,

        jedini na svetu!

"Zeka, zeka iz jendeka" - Jovan Jovanović Zmaj

  

Skoči zeka iz jendeka,

pa po snegu lako prti.

Za njim skoči drugi, treći,

a za trećim i četvrti.

Po ćilimu belom skaču

jedan drugom na krkaču;

premetnu se preko njuške,

valjaju se poleđuške.

Gurkaju se u tom trku,

ćuškaju se u tom huku,

ko ih gleda ne mož’ znati

igraju l’ se il’ se tuku.

Gledao ih lovac stari,

pucati mu beše žao.

Uze listak knjige bele,

pa je zeke ‒ nacrtao.

Zeka, zeka iz jendeka,

danaske si srećan bio!

Danas ti je ‒ dece radi ‒

stari lovac oprostio.

"Bela grana" - Mira Alečković

Potrčite, poletite

sa svih strana!

Na trešnji se rascvetala

bela grana,

oživela bela rada,

žuti neven,

u cveće je svako sada

preodeven.

Latičice ružičaste,

modroplave,

žut maslačak doskakuta

preko trave.

‒ Proleće je! Kitite se

cvećem belim, ‒

kaže Sunce, ‒ ja darove

sada delim …

Plavom bojom nacrtajte

nebo ovo,

i na njemu žuto krilo

leptirovo,

i zeleno … zeleni se

lišće s granja,

i u njemu puno dece

i trešanja,

pre da rode kada budu

nacrtane

ove trešnje, ovo cveće,

ove grane! ...

Leptirče mi uhvatite,

plavokrilo,

od leta se na livadi

umorilo…

A kada se bude našlo

na tvom dlanu,

ti ga pusti da odleti

na poljanu!

I dotrči, svi dođite

sa svih strana

da vidite: procvetala

bela grana!

"Mali život" - Dušan Radović

Dok neko pije

‒ ja pijuckam.

Dok neko grize

‒ ja samo grickam.

Dok neko glođe

‒ ja samo glockam.

Dok neko bode

‒ ja samo bockam.

Dok neko peva

‒ ja pevuckam.

Dok neko drema

‒ ja dremuckam.

Dok neko radi

‒ ja raduckam …

I tako malo, sitno živuckam.

"Ruža: Saint-Exupery" - Danilo Kiš

Ruža ponikla međ zvezdama

ruža golfskih struja neba

So-Eun Kim Mali princ

ruža sa meseca

lepa kao eksplozija čelika u vazduhu

Ruža boje aluminijuma

ruža boje olovnog neba

ruža boje kišonosnog oblaka gledanog odozgo         

olovnoplava ruža

ruža sa laticana od kazaljki

ruža ponikla u pesku pustinje

ruža sa srcem dečaka

ruža-čovek

ruža-sanjalica

ruža-pesnik

ruža-ptica

Ruža pogođena sačmom u sred čela

gorda ruža

ruža sa strukom od mitraljekih cevi

ruža vatre

ruža vetra

ruža sa mirisom ozona

ruža sa rosom od znoja

ruža iz sna

ponoćna ruža

plavooka ruža

izmišljena ruža

ruža sa mirisom benzina

ruža boje čelika

izgubljena ruža

ruža koju je pronašao jedan dečak

u svom srcu

golema ruža koja je na hamburškoj izložbi

     cveća godine 1961 dobila zlatni pehar

     i aplauze

ruža nacrtana rukom dečaka

ruža uzdignute glave

zrela ruža

ruža meta na vojničkim strelištima

izrešetana ruža

muška ruža

ruža kao rukom zamahnuti propeler aviona koji

      se sprema da poleti

ruža s prašnicima od šrafova

papirna ruža

ruža-vrteška u ruci zadihanog deteta

ruža ponikla u glavi Henri Rousseaua

ruža s pesnikova groba

ruža kupana mesečinom

ruža zalivana olovnom kišom

ranjena ruža

ruža s kosama na vetru

ruža uprkos vetrovima

ruža-ranjena ptica

ruža vetrom odnesena

međ zvezde odbegla ruža

uprkos vetrovima

ruža

Budimpešta, 24. juna 1966.

"Maslačak" - Vasko Popa

Na ivici pločnika

Na kraju sveta

Žuto oko samoće

Slepa stopala

Sabijaju mu vrat

U kameni trbuh

Podzemni laktovi

Teraju mu korenje

U crnicu neba

Dignuta pseća noga

Ruga mu se

Prekuvanim pljuskom

Obraduju ga jedino

Beskućni pogled šetača

Koji mu u krunici

Prenoći

I tako

Dogoreva pikavac

Na donjoj usni nemoći

Na kraju sveta

Pesma "Maslačak" ulazi u sastav ciklusa Spisak koji pripada Popinoj knjizi Kora (1953).

"Po običaju maternjem pobeđena / Tuga za jedinčetom" - Despotica Jelena – monahinja Jefimija

Male ikone no veliki dar,

Monahinja Jefimija

koje imaju presveti lik gospodnji

i prečiste bogomatere,

a njih velik i svet muž

darova mladomu mladencu

Uglješi Despotoviću.

Njegovu neoskvrnjenu mlađahnost

prestaviše u večne obitelji,

a telo u grobu preda se,

koga izdelaše praoci

prestupljenja radi.

Udostoji, gospode Hriste,

i ti, o prečista bogomati,

i mene jadnu

svagda o razlučenju duše moje da se

                                                     brinem,

koje ugledah na onima koji su me rodili

i na rođenom od mene mladencu,

za kojim žalost neprestano gori

u srcu mome,

po običaju maternjem pobeđena.

                                       (između marta 1368. i aprila 1371. god.)

Jelena Mrnjavčević, Jefimija (oko 1349 – posle 1404 / 1405) – „Despotica srpska s kaluđerskim velom“ – kako kazuju stihovi jedne pesme Milana Rakića, prva srpska pesnikinja „ostala je poznata u srpskoj knjiženosti trima svojim pesničkim delima visoke umetničke vrednosti“ (Dimitrije Bogdanović). „Tuga za jedinčetom (mladencem)“ je najranije Jelenino delo (između 1368. i 1371. god.), stihovi su urezani na poleđini (pozlaćene srebrene pločice) dvostruke ikonice. Stihovi su namenjeni njenom usnulom sinu mladencu Uglješi Despotoviću kojeg je Jelena vrlo rano izgubila. Ikonica se čuva u riznici manastira Hilandar na Svetoj Gori. Ovaj pesnički zapis je „pun koliko bola i mudrosti toliko nežnog osećanja“ (Milan Kašanin). „Mlada mati se ispoveda da, pored svoje vere, ne može da ne žali za detetom, i priznaje da je, kao i u svih matera, od nje jača žalost za umrlim. U staroj srpskoj književnosti je to prvi put da jedna žena otvoreno i direktno govori o materinskom osećanju i svom detetu“ (Isto.)

Dodatak: Jefimijin vez prezentacija / poneka reč više o monahinji Jefimiji i njenom književnom radu.