"Drhtavica ranih jada" - poneka reč o prozi Danila Kiša

          Pri upoznavanju jednog književnog dela i njegovog autora poslužujemo se dostupnim mogućnostima oko nas. Pa bismo se tako mogli poigrati s gugl petraživačem i abecedom. Dakle uz našu odrednicu Danilo Kiš dodajemo slova po abecednom redosledu. Ne ulazeći u dublje pretraživanje pitamo se koliko gugl zna o našem piscu odnosno koji pojmovi su ponuđeni uz ime našeg pisca. Od ponuđenih pojmova izdvajamo najrelevantije. 

Izuzimajući ponavljanja objedinjeni rezultat izgleda ovako:

          Šta doznajemo na osnovu ovako pobrojanih rezultata? Danilo Kiš je književnik koji je pisao poeziju i prozu, pripovetke, romane, drame pa i književne kritike. Ostvario se i kao prevodilac. Bio je nadahnut umetnošću u širem smislu. Voleo je slikarstvo, u svom radu služio se slikarskim postupcima, i sam je naslikao nekoliko slika. Naravno za razumevanje njegovog dela često se otvara njegov porodični album, prelistavaju fotogrfije, slike, koje su svedočanstvo odnosno dokument jednog postojalog života. U piščevoj porodičnoj priči neizostavni označtielji su otac i majka. Danilo Kiš preinačuje svog oca u književni lik. Rani jadi jesu knjiga kojom se začinje traganje za izgubljenim ocem. Eduard Kiš, odveden u Aušvic, iščezao je, te se stoga pojavljuje svojom odsutnošću. Za majku će u jednom intervjuu Danilo Kiš napomenuti da je njeno prisustvo u njegovim knjigama veoma diskretno. „Majka je pozitivan junak, i stoga nisam mogao na nju da primenim u punoj meri blagotvornu ironičnu distancu. Ljubav je odveć patetična, kao i lepota i patnja (GTI: 180–181).“ U pobrojanim rezultatima našeg malog istraživanja prisutna je i jedna Kišova pesma i to baš ona pesma čiji naslov Oproštaj s majkom govori više od dodatnih objašnjenja. 

Zapažamo četiri geografske odrednice: Subotica, Novi Sad, Cetinje, i Beograd. Mogli bismo ovom nizu dodati i Pariz, jos jedan veliki grad. Danilo Kiš je znao da napomene „da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja“ (GTI: 176). Koje je mesto rođenja našeg pisca vi pretpostavite. A Novi Sad donosi prve svetle čulne impresije piščevog detinjstava, kao i „hladne dane“. Ulica divljih kestenova pomenuta u istoimenoj pripoveci iz knjige Rani jadi ponikla je u Novom Sadu. Određenje Novi Sad, godina 1942. Potom porodica Kiš rat provodi u jednom mađarskom selu koje im je bilo neka vrsta skloništa. Zapamtiće naš pisac bolne trenutke koje je  kao dete doživeo na selu. „Na selu smo živeli u velikoj bedi. Radio sam sa težacima“ (GTI: 93). Otac ižčezava 1944. godine a ostatak porodice 1947. godine najzad dospeva u Crnu Goru na Cetinje. Za Kiša na Cetinju započinju „godine učenja“. Beograd postaje san o bekstvu iz te provincije. U Beogradu upisuje studije književnosti, sprema se za književni zanat. Poslednja stanica i jedno „izabrano izgnanstvo“ jeste Pariz.

Ono što iz prethodnog primećujemo, pa i naziremo iz naše gugl pretrage jeste činjenica da je Danilo Kiš pisac koji je osetio zlo na svojoj koži: „moj otac je bio Jevrejin i ja sam bio progonjeno dete“ (GTI: 246). „Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije“ (GTI: 213). Naime Danilo Kiš će često napominjati da se pisac ne postaje slučajno i da podmuklo dejstvo biografije ima presudan uticaj na književnu vokaciju: „Bez tog ambigviteta porekla, bez te ’uznemirujuće različitosti’ što je donosi jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac“ (GTI:176). Literatura jeste oslobađanje od opsesija i „jeste neka vrsta leka, bar zametak leka protiv... zala sveta“ (GTI: 150).

Da je Danilo Kiš sa ozbiljnošću prilazio književnom poslu svedoči nam i jedan ključni pojam koji je na naše iznenađenje pobrojan u rezltatima pretrage. Što bi značilo da se ovaj pojam češće postavlja su ime našeg pisca. Reč je o pojmu ecrivain koji prosto prevodimo pod rečju pisac. Danilo Kiš pravi jasnu razliku između pojmova ecrivain odnosno „pisac“ i ecrivant „onaj koji piše“: „...pisac je čovek koji razmišlja o Formi“ odnosno za kog pisati „znači reći stvari na izvestan način“.

 Kad smo kod piščevih najpoznatijih dela ograničićemo se na pomen dela koja ulaze u takoreći školsku lektiru. Pobrojane pripovetke koje je jedno ovakvo poigravanje iznedrilo većinom pripadaju dvema knjigama Ranim jadima i Enciklopediji mrtvih. Upotrebljavamo leksemu knjige s tim razlogom što tek nam predstoji žanrovko određenje Ranih jada koji jesu povod našeg današnjeg osvrtanja na književni i životni lik Danila Kiša. U kritičkoj literaturi povodom Ranih jada prisutna su kolebanja pri određenju ove knjige. Pa tako Rani jadi se posmatraju kroz prizmu romana s jedne strane strane a s druge strane postavljaju se kao zbirka kratkih priča. Budući da sve priče / poglavlja na okupu drži proživljavanje jedne porodice u jednom mučnom vremenu koje se ogleda očima jednog dečaka prevagnulo bi mišljenje u korist odrednice roman. Pojedine priče poput S jeseni, kada počnu vetrovi s druge strane poprimaju na sebe i neka iskustva pesme u prozi što mi proširilo ovu našu dvoumicu. Međutim znajući da je pisac u svojim intervujima češće Rane jade karakterisao kao kratke priče držimo se ovog određenja. Rani jadi su u stvari zbirka priča vrlo čvrste kompozicije. Primetna je cikliziranost ove zbirke. Ciklizacija bi značila ulančavanje kratkih relativno samostalnih oblika u jednu veću celinu (strukturu). Priče iz ove zbirke mogu se izdvajati i samostalno čitati ali sklopljene u okviru zbirke one imaju tačno određeno mesto – prisutana je kontinuiranost skoro pa jedan hronološki sled priča. 

Posmatrajući na jednom širem planu uočava se da Rani jadi uz knjige Bašta, pepeo i Peščanik sačinjavaju jednu celinu, trilogiju, autobiografski triptih, porodični ciklus odnosno Porodični cirkus kako još pisac naziva ove tri knjige „Te tri knjige sačinjavaju triptih. Tri pogleda, tri prilaza istoj stvarnosti, u sred koje se nalazi Eduard Sam, E.S., nestali, središna figura sveta koji je takođe nestao“ (GTI: 169). Ranim jadima žačinje piščeva porodična trilogija. U njima su sadržani motivi pa i književni postupci sve tri knjige. Međutim Rani jadi „prva knjiga“ trilogije nije prva objavljena iako je prva napisana. Roman Bašta, pepeo objavljen je 1965. godine potom slede Rani jadi 1969. godine i najzad objavljuje se Peščanik 1972.

Danilo Kiš naglašava da su Rani jadi napisani iz dečjeg ugla odnosno da prikazuju svet viđen očima deteta i da je stoga prilaz materiji detinjast. Otvarajući prve stranice Ranih jada zapažavamo podnaslov koji glasi Za decu i osetljive. Upravo ovaj podnaslov potcrtava pisac kada kazuje da Rani jadi nisu knjiga za decu već, kako glasi podnaslov, knjiga za decu i osetljive. Složićemo se tvrdnjama Mihajla Pantića koji ističe da Danilo Kiš podnaslovom Ranih jada priziva posebnog, retkog čitaoca: „ Njen podnaslov – ’za decu i osetljive’..., sugeriše da je Kiš svoje priče namenio posebnoj publici, čija priroda ne zavisi od uzrasta,već upravo od osetljivosti za poseban tip književnosti u kojem su mašta, bajkovitost, igra i snohvatnost nadređeni drugim stvaralačkim elementima (Kiš: 32). Detinjstvo rekli bismo jeste osnovna nit Ranih jada ali pored glasa dečaka prisutan je i jedan zreliji glas koji pripoveda sa distance. Naravno ova dva glasa jednog lica često su ispreplitana u pripovedanju. 

U Ranim jadima sadržano je devetnaest priča. Od pobrojanih priča u našem pretraživanju Ranim jadima pripadaju sledeće: S jeseni, kada počnu vetrovi; Ulica divljih kestenova; Igra; Livada, u jesen; Verenici; Livada; Mačke; Iz baršunastog albuma; Dečak i pas; Eolska harfa. Mogli bismo zaključiti da se s ovim pričama upoznajemo kroz školski program osnovnog obrazovanja da bi potom usledila kompleksnija analiza odnosno obrada Ranih jada u celini u prvom razredu srednje škole. Ovom prilikom ponavljamo da Rani jadi nisu nužno označeni na uzrast već osetljivost čitalaca. Svaka od pobrojanih priča pa čak kroz jedan letimičan pogled signifikuje određeno osvetlenje, biramo iskre. U priči S jeseni, kada počnu  vetrovi zapažamo motiv zvezde, uočavamo neimenovanog dečaka, zapažamo mogući sastav dečakove porodice kao i dečakovu osetljivost na mirise. Ulica divljih kestenova prikazuje evociranje uspomena, donosi promenu tona pripovedanja, ponavlja se motiv divljih kestenova, identifikuje se prostor, preovlađuje melanholičan ton. Nijedan detalj u prozi Danila Kiša nije slučajan pa tako ni pomen ruže nije bez razloga. Utiskivanje odlomka jednog pisma u tekst ove priče najavljuje piščevu buduću upotrebu dokumenata sa svrhom objektivnosti i predstavlja malu kopču između dve knjige. Priča Igra povlači pitanje nasleđa, otkriva kako teku ponornice krvi i nagoveštava stradanje. Livada, u jesen svedoči o prolaznosti, i donosi jednu blic sliku dečakovog oca koji izranja iz trava za trenutak da bi potom ponovo zakoračio u visoke trave. Prepovedačevo oko ne može da ne zapazi onog koji je njegov otac. Verenici pored motiva ljubavi, i identifikovanja pripovedača u pozadini markira momenat zaostajanja oca. Livada oslikava mučnu stvarnost porodice Sam nemaštinu, bolest i glad. Dečaka i dalje prati osetljivost na mirise. U vezi priče Mačke izdvajamo jednu rečenicu-spoznaju do koje dolazi naš mali junak Andi: „Nema pravde na svetu“, reče dečak u sebi. „Ni među ljudima, ni među mačkama!“. Priča Iz baršunastog albuma izdeljena je na sedam celina. Nagoveštavaju ove stranice da se dečakov otac neće vratiti, i da porodici Sam predstoji selidba. U toj selidbi dečak će krišom od majke prokrijumčariti u kofer porodičnu arhivu očeve fotografije i dokumenta. Za dečaka će to biti jedini materijalni dokaz da je nekad bio i da je nekad bio njegov otac. Iz ove skupine skrenućemo pažnju na segment koji opisuje način na koji dečakova majka plete. Podvlačimo metafore mistična ruža nadahnuća i pečat majstora. Postoji u prozi Danila Kiš jedan lajtmotiv koji nazivamo razmišljanje o književnosti unutar nje same odnosno pisanje o pisanje. Tako uočavamo i poneka piščeva poetička uverenja utisnuta u priču. Pravi tekst je onaj koji je proizišao iz pravog nadahnuća, iz nužnosti i osetljivosti koje su nagnale pisca da piše. „pravi tekst je onaj tekst koji pisac piše zato što mora da ga napiše. To se i oseti u tekstu“ (GTI: 212) Pečat majstora odnosno prepoznavanje ruke majstora jasna je referenca („Tajna majčine veštine bila je prosta – ona se nikad nije ponavljala“). Dečak i pas je priča specifične trodelne kompozicije (Pas koji govori, Pismo, Odgovor). Ova priča „basna“ potcrtava prijateljstvo dečaka Andija i psa Dinga. Nagoveštava se rastanak, završetak dečakovih „ranih jada“.

„Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečega psećeg:  što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim. Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.“

Eolska harfa, epiloška priča zbirke, napisana je petnaest godina posle štampanja knjige Rani jadi ali tematski pripada tom ciklusu. Podsetićemo se da muzika za našeg pisca nije bila nepoznanica. Ova priča formira prsten, krug, muzičku liniju sa uvodnom pričom S jeseni, kada počnu vetrovi. Može se govoriti o metapoetskoj funkciji ovog teksta odnosno o sposobnosti umetnosti da izrazi zvuk vremena, da nasluti šum budućnosti (Delić 1997: 131).

A ljubavi i smrt, dva metafizička oslonca koji su supstanca naše egzistencije (Kišovo pozivanje na Joneska), kao motivi provlače se kroz niti Kišovih knjiga pa je takav slučaj i sa Ranim jadima.

Život, literatura je naslov jednog intervjua koji je nastao iz piščeve namere da objavi jednu vrstu autobiografske knjige, knjige razgovora u kojoj bi se propitivao „odnos između proživljenog i napisanog“ (GTI: 226). Život i rad odnosno život i literatura, živeti ili pisati jeste dilema koja zaokupljuje svakog pisca „koliko se može žrtvovati od života u ime literature, ko koga uskraćuje u toj jednačini“ (GTI:77). Pisanjem, koji jeste drugi život, paralelan život, i stvaranje veštačkog raja, ubiranje zabranjenog voća, odvajaš se od stvarnog života. A to, ta igra vatrom pisca skupo košta. Ukoliko se opredeli za život, piscu ostaje kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar „krivim se osećaš kad stvaraš ali i kad ne stvaraš (GTI: 217). Na kraju krajeva „literatura osmišljava život onoga koji piše i čoveka uopšte“ (GTI: 206). „ … kad ona (literatura) ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce“ (GTI: 261). „Literatura daje smisao toj smrti, daje joj ljudsku težinu, i time je ublažava, osmišljuje i, u dalekoj perspektivi, pobeđuje“ (GTI: 16).

Primetno je da se pri ovom našem istraživanju služimo citatima iz piščevih intervuja sadržanih u knjizi Gorki talog iskustva. A ta činjenica nam otkriva još jedan Kišov poetički topos. Danilo Kiš je pisac koji je podržavao samotumačenje odnosno nije se bojao tumačenja sopstvenog dela smatrajući da „pisac, čitalac i kritičar podjednako učestuju u rekonstrukciji jednog dela ili njegovog značenja, to jest da i pisac može nešto o svom delu reći, bez štete po delo ili po sebe“ (GTI: 127). I pisac je „isto toliko svestan sistema svoga dela koliko i kritičar, ... da je isto toliko u stanju da ga raščlani koliko i kritičar ili možda još i bolje,...“ (GTI: 19). Jer postoji u delu udeo čuda odnosno ono nešto za koje nijedan pisac ne zna kako postoji. Udeo čuda učiniće da pisac „svoje delo nikad do kraja neće moći da objasni“ (GTI: 128).

Za razdoblje svog detinjstva koje pokriva porodična trilogija pisac će izreći: „Bilo je tu mnogo surovosti, ali i mnogo lepote“ (GTI: 99). Nama jedino ostaje da prepustimo čitaocu da iznova stvara umetničko delo, da nanovo stvara svet. 

.

Izgled "radne table" odrađene pomoću alata linoit-interaktivni pano možete pogledati na: 

Rani jadi Danilo Kiš

   

GTI: Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović Beograd: Arhipelag, 2012. 

Delić 1997: Jovan Delić, Kroz prozu Danila Kiša. Ka poetici Kišove proze II, Beograd: BIGZ.

Pantić 1998: Mihajlo Pantić, Kiš, Novi Sad: Knjiga-komerc: Svetovi.

   

                         

Dobar drug ti vredi više - Pero Zubac

Dobar drug ti vredi više
i od sunca i od kiše

i od šume i od hleba,

dobar drug ti uvek treba.

Kad naiđu brige mnoge,

nema leka, osim sloge,

i u dobru i u bedi

drugarstvo ti zlata vredi.

Ako imaš dobrog druga,

nevolje će brzo proći,

kad naiđe bolest, tuga,

bez poziva drug će doći.

Drug će uvek naći reči

tvoje tuge da zaleči.

"Kad bi meni dali" Branislav Crnčević

Kad bi meni dali jedan dan,   

Monika Filipina Trzpil

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola dana ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto.

Trčali bi, skakali bi vešto

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola mesta ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,

pola tamo, a pola ovamo

Stavili bi dan pod kišobran

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,

ja ga ne bih potrošio sam.   

"Dobra riječ, što svijetli u mraku" - Ivo Andrić

         O gdje je ona mukla riječ, tiha, nerazumljiva, dobra riječ, što svijetli u mraku kao mali, mali oganj što se nikad ne gasi?

         Gdje je riječ utjehe?

         Jučer i sinoć i jutros još sam znao, zašto se ne javi sada u meni, sad kad mi je gorko teško, zašto ne sine kao dalek oganj treptave zvijezde, kao veseli sjaj oka?

         Kako, kako sam je mogao zaboraviti?

                                                     

                                                                          ***

      Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumcima.

          Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako se ne može živjeti bez opraštanja.

          Svi su mi ljudi i te kako  potrebni.

 ...

          Živite i borite se kako najbolje umijete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svijetla između dvaju beskonačnosti.

          Volite ljude, često im pomozite i uvijek ih požalite, jer su nam svi ljudi potrebni.

                                                                                                                               (Ex ponto Ivo Andrić)

"Zamislite" - Dušan Radović

                                                

Zamislite, deco, jedno veliko more,

i u tom moru jednu veliku lađu, 

i na lađi okrugle prozore,

i na jednom prozoru - princezu Nađu.
             

Zamislite sad, deco, to isto more,

i u tom moru istu veliku lađu,

i na lađi iste okrugle prozore,

i na drugom prozoru - razbojnika Kađu.

Zamislite onda, bura ide,

vetrova fijuk i talasi,

i jedan talas princezu skide

i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa,

većih sto puta od svake princeze,

može i ajkula svakoga časa

na modrom talasu da se doveze.

Strahom i bolom obuzet 

pojavi se otac princezin

i reče:

- Onaj biće mi zet,

ko spase mladi život njezin!

Zamislite deco, puna lađa,

sve oficiri, prinčevi, admirali...

I svi ćute, svi drhte, samo Kađa

skoči - i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovku
na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.

Zamislite sad: otac taj,
kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.

- Ovo je kćer moja, a žena vaša -
     princeza mila Nađa!
- A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji,
     razbojnik Kađa!

Umiri se more, zataji vetar, stade lađa...

Puni straha, puni stida, prepuni jeze -
svi gledaju u pravcu princeze.

- Hrabri Kađa, reče bleda princeza,
      ja sam vaša Nađa...
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se
                                                    događa!

Duško Radović govori svoju pesmu "Zamislite" 📢

Dušan "Duško" Radović - je pesnik koji iskreno voli i poštuje svoje male čitaoce. U poeziji Dušana Radovića dete je ravnopravan sagovornik. Na jednu novu avanturu zajedno se pokreću pesnik i dete. U pesmi Zamislite pesnik neposrednim obraćanjem zadobija naše poverenje, podstiče nas na maštanje. Pesnik nas nenametljivo i fino uvodi u svoju pesmu i mi postadošmo deo pesme. Direktnim obraćenjem budućem čitaocu, postiže se dinamičnost tako da stičemo utisak da se radnja pesme odvija ispred naših očiju. Prateći pesnikove reči lako osećamo simpatije prema glavnim junacima ove pesme. Stoga nas ne čudi što je ova pesma Dušana Radovića ostala u našem sećanju pod naslovom Razbojnik Kađa i princeza Nađa. Naravno, svima koji su voleli, vole ili će zavoleti jednu Nađu ova pesma izmamiće osmeh na lice. Uz čitanje ove pesme toplo se preporučuju bojice u ruci. Dakle, mali i veliki čitaoci pustite mašti na volju. Svet sagledan očima deteta u pesmi "Zamislite" nedvosmisleno vrednuje i uzdiže maštanje, hrabrost, poštenje, iskrenost i dobrotu. Šta biste vi uradili da ste se našli u ovoj lađi?

Dječaci koji vole sunce

The Little Prince - Ya-Ong Nero

"Priča o dva vuka i Slovo o gugutki i gavranu u kontekstu - skica za uporedno sagledavanje"

          "Mi u svojim glavama nosimo tako mnogo snažnih utisaka iz knjiga, a najčeše zaboravljamo iz kojih dela oni tačno potiču"- poslužujemo se Kišovom rečju da bi smo opisali osećaj koji nas je pobudio na tragalaštvo za jednom pričom.¹

          Slučajno otkrivena "Priča o dva vuka" u korejskoj drami I remember you iliti Hello monster proizvela je u nama utisak već pročitanog inicirajući tragalačku misiju. Priča o dva vuka smeštena između delića velike priče čini nam se predstavlja iskru, mesto zračenja koje nas ne ostavlja ravnodušnim. Ova iskra privlači i zdržava pažnju osvetljavajući veliku priču u koju je zgodno uklopljena. Opštečovečanska, jednostavna i prijemčiva ova priča-parče pobuđuje primaočevo dalje udubljivanje u materiju ovog kinematografskog ostvarenja. Ljubitelji k-drame, skloniji žanru trilera i misterije pronaćiće ugođaj u ovoj drami. Naravno ni ljubitelji romanse nisu zapostavljeni jer će ova drama ispuniti i njihov ukus. Čime nas ova priča (i njenim posredstvom drama I remember you) u stvari zaokupljuje? Jedan od mogućih odgovora možda upravo propitivanjem i podvlačenjem sveprisutne dihotomije svetlost-tama. Iščitavanje ove jednostavne, a zgusnute priče najbolje će prikazati šta je to nešto što privlači čitaočevu ili slušaočevu pažnju. Priča o dva vuka glasi:

Two Wolves - Pamela Zagarenski

     Nekada davno stari Indijanac, iz plemena Čiroki, ispričao je poučnu priču svom unuku: "Unutar svakog čoveka vodi se bitka poput borbe između dva vuka. Jedan vuk predstavlja mračnu zlu stranu: bes, zavist, ljubomoru, tugu, zeljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, ozlojeđenost, inferiornost, laži, lažni ponos, nadmoć i egoizam. Drugi vuk predstavlja svetlu dobru stranu: radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, odmerenost, ljubaznost, dobročinstvo, naklonost, srdačnost, istinu, saosećanje, i veru." Unuk se nakratko zamisli te zapita dedu: A koji vuk na kraju pobeđuje? Mudri deda mu na to odgovori: "Pobeđuje onaj koga hraniš."

Jednostavna priča sveobuhvatne poruke čita se u jednom dahu. Pre nego što otkrijemo glavnog sagovornika ove priče napominjemo zanimljivost da je za dramu I remember you izrađeno posebno izdanje priče Two Wolves koje je ilustrovao Oh Suk Chin. Razlog više da se zainteresuju knjigoljupci.

Two Wolves - Credit: KBS 2

          Naime tragajući za jednom drugom zagonetkom slučajno pronalazimo sagovornika zbog kojeg nam se Priča o dva vuka učinila poznatom. Reč je o pričici umetnutoj u sadržinu romana Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Izdvajamo isečke:

     "..., malopre nam otkriste da je, pored ostalog, prirodan zadatak gugutki da prate duše umrlih do gornjeg sveta mrtvih?! ... Odista je tako, baš kao što gavran gleda da duše umrlih privede donjem svetu. Tvrdim da ste bili svedok borbe gugutke i gavrana oko nečega što se u prvi mah ne predaje površnom ljudskom oku... - ..., nije valjda da sve zavisi od ishoda boja između gugutke i gavrana? Hoće li duša u gornji ili donji svet mrtvih, zavisi valjda i od toga kako je ta ista duša za života zaslužila? - Da, naravno - potvrdi Bogdan. - Svaki čovek ima svoju gugutku i svoga gavrana. Kako ih je za života pazio, tako će mu oni vratiti u samrtnom času. Dabome, onaj koji je za života gojio svoga gavrana, ne može očekivati da u odsudnom času nadvlada na nemaru podizana gugutka... ... Znate, opomenite se, mi stvarno živimo od ljubavi, mržnje, hrabrosti, kukavičluka, istine, laži... Onim čega imate u izobilju hrane se i vaše ptice. Gugutka ne ljubi mržnju. Gavran ne okuša ljubav. Nekome kukavica bude sva tusta. Ali mu, zbog hrabrosti mrvlje, soko po vasceli dan gladuje. Drugi mudrosti nema. Šta da ponudi sovi ušari? Istina, zato mu je od gluposti kratkokljuna guska prekomerno puna..." (Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa, 2011: 125-126)

Ivan V. Lalić "Zarđala igla"

Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra

Raspredenog u tamnim iglicama borova,

I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće

Od koje osta temelj i zelena rđa korova.

Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali

I dah majke, desno u tami, mlak i blag.

U san sam tonuo kao u sapunicu,

Brzo i mekano, bez brazde na površini,

Leta na ramenu planine, među šišarkama;

Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.

U kuću zelenooku dolazili su gosti.

A ja sam obično bio umrljan borovom smolom.

Jesen to je bio grad. Ulica blagog pada

Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.

Mala saobraćanja u senci velikog sveta

Koji je podrhtavao, na nogama od gline.

O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci

Zelenog života što nas sve jednako voli.

Svi još učaureni građani, brodolomci.

Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.

A bili smo u mreži, ko slana žetva mora

U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.

Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu

S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.

Tada sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha

Raspredenog u odjeku koraka na ulici.

Zbog zrelog detinjstva, očerupanog do krvi,

I razletelog perja na bridu crnog daha.

Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,

Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.

Sve to krotki pitomci zelenog života

Što su me smrću prerasli, nenadno, preko volje.

Jesu  li u trenutku zbilja postali zreli,

Pre nego što će da se smežuraju kao bulke

Pod kršem ruševina, s očima punim straha

I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?

Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje

S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom

Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,

Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.

Ostale su i šume, i veliki vetar

Raspreden u iglicama posečenih  borova,

Gradovi rumenosivi, u koje ću otići 

Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova.

I između dva pršljena kičme malo straha;

Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.

I zaljuljani mostovi u mehure daljina,

Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.