Na sred sela vita jela,
Oj dodo, oj dodole!
Vita jela, čak od neba.
Na vr' jele b'jela vila,
U krilu joj ogledalo;
Okreće ga, prevrće ga.
Prevrnu se vedro nebo
I udari rosna kiša.
Oj dodo, oj dodole!
Da se podsetimo:
Šta znamo o dodolskim pesmama? Naravno reč je o lirskim narodnim pesmama. Najpre su prepoznatljive po pripevu : Oj dodo,oj dodole. Po imenovaju ovih pesama pretpostavljamo da su to pesme koje pripadaju dodolama odnosno izvodile su ih dodole. Ko su bile dodole? Dodole (peperude, prporuše, peperuše) su učesnice istoimenog obreda za dozivanje kiše. A što možemo i primetiti na osnovu sadržine navedene pesme. Ovaj obred dodola i njemu pripadajuće pesme izvodile su se za vreme sušnih perioda, uglavnom u periodu od Đurđevdana do Spasovdana (ili Petrovdana). Dakle dodole, ženska obredna povorka od nekoliko devojaka u sušnom periodu, četvrtkom, išle su u ophod sela. Zašto baš četvrtkom moguće je da ima veze s Perunom, slovenskim božanstvom groma, kojem je ovaj dan nekada bio posvećen. Po pomenutom vremenskom određenju znamo da su dodolske pesme u stvari letnje obredne pesme.
Učesnice u povorci zaustavljaju se pred svakom kućom i pevaju, dok dodola sama igra, a zatim je domaćica poliva vodom. Pri tom činu polivanja vodom dodola jednako igra i okreće se. Ovaj čin je trebao da izazove kišu. Upravo pri opisu ovog momenta obreda primećujemo da osnovu ovih pesama čini magija. Činjenjem određenih magijskih radnji želi se postići određen rezultat u ovom slučaju padanje kiše. Imitativnom (oponašajućom) i kontaktnom (dodirnom) magijom vrši se dozivanje kiše. Voda u obredu simboliše kišu, te polivanjem ili prskanjem dodole vodom imitira se padanje kiše, stoga se dodola neprekidno i okreće da bi raspršila oko sebe što više kapljica. I obavijanje glavne učesnice (dodole) u zelenilo imalo je funkciju oživljavanja, bujanja vegetacije. Učesnice obreda dodola od onog trenutka kad se preodenu na specifičan način i krenu u ophod sela postaju medijatori - posrednici između ljudi i viših sila koje vladaju atmosferskim pojavama. Pa tako i dodola sama poseduje određenu moć, nosilac je plodnosti (na koju ukazuje zelenilo), i svojim dodirom može da prenese plodnost na zemlju i izazove rast vegetacije. Ukoliko samo obratimo paznju na sačuvane slike dodola primetićemo da su na njima dodole bose, a što nam govori o neposrednom dodiru s tlom.
 |
| Ilustracija: Polivanje dodole, crtež Uroša Predića iz 1892. |
Delovanje imitativne magije vidimo na primeru sledeće dodolske pesme:
Mi idemo preko sela,
Oj dodo, oj dodole!
A oblaci preko neba,
Oj dodo, oj dodole!
A mi brže, oblak brže,
Oj dodo, oj dodole!
Oblaci nas pretekše,
Oj dodo, oj dodole!
Žito, vino porosiše,
Oj dodo,oj dodole!
Dodole sopstvenim kretanjem odnosno imitativno žele da izazovu kretanje oblaka. Dodajemo da je i sama dodolska pesma deo magije odnosno verovalo se u magijsku snagu reči. Kako se pesmom verbalno izražvaju želje da se tako i manifestuje na stvarnom planu, i da udari rosna kiša, orosi polja i sve biljke kojima se želi plodnost. Naposletku je usledilo darivanje izvođača (dodola).
→Na sred sela vita jela
Sada kada znamo kontekst pesme odnosno pozadinu pesme okrećemo se njenom iščitavanju. Na sred sela nalazi se vita jela. Iako početak pesme zvuči formulativno osim stilsko izražajne funkcije (vita jela - stalni epitet) ovde ono ima semantički potencijaal. Vita jela je zimzeleno i visoko drvo, i kako kaže pesma uz pesničko hiperbolisanje raste pravo čak do neba. Zimezelenost nam svakako sugiriše na rast vegetacije, a rast do neba nam pokazuje da je jela u ovoj pesmi u funkciji povezivanja neba i zemlje. Ona spaja dva prostranstva - ljudski prostor koji nema moći da izazove željeno i prostranstvo koje je koncentrancija moći koja može da deluje. Pored drveta koje spaja zemlju i nebu, imamo i vilu, natprirodno biće koje magijskim predmetom izaziva željenu pojavu. Zašto se u pesmi pojavljuje baš vila? Prisetimo se da je upravo jela jedno od staništa na kojem se može naći vila. Sećate li se gde je ono vila grad gradila? Da, ispravno pomišljate, vilin grad se nalazi na oblaku. Vila se vezuje za oblake odnosno ona ima pod svojom vlašću kišodavnu vodu. Rosna kiša koja udari je ona kiša koja ima plodonosnu sposobnost. Pesma pokreće sve snage koje mogu da omoguće kišu.
Samu pesmu možemo podeliti na dve celine. U prvom delu pesme zapažamo upotrebu pretežno imenskih reči što nam dalje ukazuje na statičnost, konstataciju trenutne situacije, na dan bez kiše. Ta stišanost u prvom delu pesme u kontrastu je s dinamičnošću kiše koja treba da padne u drugom delu pesme. Razmislite kako se to postiže, obratite pažnju na upotrebu reči u drugom delu pesme. Taj efekat je postignut upotrebom glagolskih reči u drugom delu pesme, kojima se sugeriše na promenu sitacije. Potražite koje su to glagolske reči. Koje sve stilske figure uočavamo u ovoj pesmi? Kao što primećujemo, osim stilsko-izražajne funkcije stilska sredstva imaju i smisaonu ulogu.
Pravu lepotu, njihovu punoću i razumevanje ovih pesama uočavamo tek sagledavanjem celokupne izvedbe. Jer ove pesme jesu deo jedne veće celine odnosno deo su jedne folklorne izvedbe. I one imaju svoju pragmatičnu ulogu. Dok god je postojalo verovanje u delotvornost dotle su ove pesme izvođene u svom punom kontekstu. I sam Vuk je zapisao da su vremenom ovi obredi izgubili i da se izvode uglavnom radi darivanja. Vremenom kontekst je izgubljen, a nama su preostali sačuvani tekstovi pesama.
☁ dodatak ↴
Obredne lirske pesme - Premoderni čovek imamo je sasvim drugačiji odnos prema svetu oko sebe. Pratio je ritmove prirode jer od njih najneposrednije zavisi. Čovek je slavio te promene prirode odnosno nastojao je da ih umilostivi kako bi ostvario za sebe korist bilo agrarnu, stočarsku ili ljudsku. Obredne lirske pesme prate te promene u prirodi, a nazivaju se tako jer se izvode u okviru tih obreda praznovanja kalendarskih promena, koji su vezani za kult plodnosti.
Dodole - Obred dodola ne vezuje se za određen datum već se izvodi u određenim kriznim trenucima odnosno u sušnom periodu. Obred dodola uključuje ophod selom (obilaženje kuća), pevanje pesama, igranje, polivanje vodom, i naposletku darivanje učesnika obreda.
Prvi zapisi o ovom obredu potiču od Vuka koji je prvobitno u Srpskom rječniku uz određene odrednice unosio i male zabeleške o narodnom životu kao ilustraciju date reči. Naposletku je Vuk sve te opise narodnih običaja objedinio u delu Život i običaji naroda srpskoga (posthumno objavljeno 1867). Pa tako u Životu i običajima naroda srpskoga, u celini naslovljenoj Običaji o različnijem praznicima pronalazimo i opis dodolskog obreda. Uz opis obreda Vuk je uneo i pet dodolskih pesama (samostalno ih možemo pronaći u Srpskim narodnim pjesmama iz 1841.) želeći time da pokaže ovaj obred u celini.
Dodola - devojka obavijena u zelenilo - centralni lik povorke, uvezana u travu i cveće, i to "tako da joj se koža nigdje ne vidi ni malo" (Vuk, Srpski rječnik), pa je tako dodola "do te mere prekrivena zelenilom da deluje kao veliki zeleni žbun" (Slovenska mitologija, 158).
Vila - natprirodno biće, žensko božanstvo, često se dovodi u vezu s vodom (nebeskom i zemaljskom), vlada nad čitavim prostorom prirode, naslednica je božanstva plodnosti, u našoj pesmi vila je oslikana kao božanstvo kišodavac.
Ogledalo - u rukama vile postaje magijski predmet, u narodnim predstavama simbol je "udvajanja " stvarnosti, granica između zemnog i onog sveta (Slovenska mitologija).
Rosa - u narodnim verovanjima često se naziva "božjom" i pripisuju joj se lekovita i magijska svojstva (Slovenska mitologija, 471).
