"Ptica" Miroslav Antić

Ovo mi je prišapnula

jedna dugorepa ptica,

brbljiva, sveznajuća,

prozračna kao svetlost.

Hoćeš li da čuješ čaroliju

prišapnula je ćućoravo

i dotakla mi kljunom

rame i krajičak uha.

I rekla mi je čaroliju:

najvažnije na svetu, 

to je

umeti videti vetar

i čuti sneg kako pada;

umeti dotaći prstom

sumrak na prvom uglu

i osetiti na usni

sanjivi ukus mesečine.

Ja se samo osmehnuh

lepoj dugorepoj ptici.

Jer i ja imam čaroliju,

najvažniju na svetu.

To je

videti nečije lice

i čuti nečiji govor

i dodirnuti rukom

nečiju ruku i kosu

onda, kad više nikog nemaš,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko leto

napušta ove ulice

i ostavlja za sobom

žute pečate lišća

po pločnicima,

u krošnjama

i u sećanju.

*** Ptica > Plavi čuperak u garavom sokaku *** (Srpska dečja digitalna biblioteka)

"Šašava pesma" - Miroslav Antić

Mama mi kaže: šašavo moje,

šta se to zbiva u tvojoj glavi?

U njoj dečaci, kažem, postoje, 

dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: šašavo moje,

zar mogu tamo svi da se slože?

Ja mami kažem: kad već postoje,

nek tu i stoje – šta se može.

Mami mi kaže: pusti priče,

– zbijeni tako na šta liče?

Ja rukom mahnem

i uzdahnem.

Svi oni liče, svi mnogo liče,

na nešto lepo kao iz priče.

Na sve što čekam. Na sve što hoću.

Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: šašavo moje,

pa oni, znači, ne postoje.

Postoje, kažem, kao na javi

dečaci smeđi, crni i plavi.

Šta da se radi, mama veli.

Ja kažem: ništa, već da se želi

da nikad čekanje ne izbledi.

Mama me pita: a da l to vredi?

A ja se smeškam: videćeš – vredi.

☆☆☆ 🎧 Šašava pesma

"Plavi čuperak" - Miroslav Antić

Čuperak kose obično nose 

neko na oku, 

neko do nosa, 

al ima jedan čuperak plavi 

zamisli gde? 

U mojoj glavi. 

 

Kako u glavi da bude kosa? 

 

Lepo. 

U glavi. 

To nije moj čuperak plavi 

već jedne najlepše iz šestog „a“. 

 

Pa šta? 

 

Videćeš šta, kad jednog dana 

čuperak nečije kose tuđe 

malo u tvoju glavu uđe, 

pa se umudriš, 

udrveniš, 

pa malo-malo pa … pocrveniš, 

pa grickaš nokte 

i kriješ lice, 

pa šalješ tajne ceduljice, 

pa nešto kunjaš, 

pa se mučiš, 

pa učiš ‒ a sve koješta učiš. 

 

Izmešaš rotkve i romboide, 

izmešaš note i piramide. 

Izmešaš leptire i gradove, 

i sportove i ručne radove. 

I tropsko bilje. I stare Grke. 

I lepo ne znaš šta ćeš od muke. 

 

Sad vidiš šta je čuperak plavi 

kad ti se danima mota po glavi, 

pa od dečaka ‒ pravog junaka 

napravi tunjavka i nespretnjaka. 

"Šta je najveće" - Miroslav Antić

Nebo je nešto sasvim, sasvim široko,

pa ipak može da stane u svako oko,

jer oko je veće,

i najveće od svega,

veće od grada,

od brega,

veće od moga tate …

U njega može da stane sto miliona zvezda.

U njega ptice dolete.

U njega putevi svrate

U njega uplove brodovi.

Dogegaju se kuće i trgovi.

U njega dojure autobusi

i dotrče svi moji drugovi.

Jer oko je kao stotinu mora

i još jedanput toliko.

Njega nikada nije prepešačio niko,

ni oplovio niko,

ni obletao niko.

Jedino ako mama u moje oko došeta,

tad nema mesta za nebo,

za ptice

i mora široka,

jer mama je veća od neba i veća od celog sveta

i veća od oba oka.