Dobar drug ti vredi više - Pero Zubac

Dobar drug ti vredi više
i od sunca i od kiše

i od šume i od hleba,

dobar drug ti uvek treba.

Kad naiđu brige mnoge,

nema leka, osim sloge,

i u dobru i u bedi

drugarstvo ti zlata vredi.

Ako imaš dobrog druga,

nevolje će brzo proći,

kad naiđe bolest, tuga,

bez poziva drug će doći.

Drug će uvek naći reči

tvoje tuge da zaleči.

"Kad bi meni dali" Branislav Crnčević

Kad bi meni dali jedan dan,   

Monika Filipina Trzpil

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola dana ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto.

Trčali bi, skakali bi vešto

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola mesta ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,

pola tamo, a pola ovamo

Stavili bi dan pod kišobran

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,

ja ga ne bih potrošio sam.   

"Dobra riječ, što svijetli u mraku" - Ivo Andrić

         O gdje je ona mukla riječ, tiha, nerazumljiva, dobra riječ, što svijetli u mraku kao mali, mali oganj što se nikad ne gasi?

         Gdje je riječ utjehe?

         Jučer i sinoć i jutros još sam znao, zašto se ne javi sada u meni, sad kad mi je gorko teško, zašto ne sine kao dalek oganj treptave zvijezde, kao veseli sjaj oka?

         Kako, kako sam je mogao zaboraviti?

                                                     

                                                                          ***

      Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumcima.

          Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako se ne može živjeti bez opraštanja.

          Svi su mi ljudi i te kako  potrebni.

 ...

          Živite i borite se kako najbolje umijete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svijetla između dvaju beskonačnosti.

          Volite ljude, često im pomozite i uvijek ih požalite, jer su nam svi ljudi potrebni.

                                                                                                                               (Ex ponto Ivo Andrić)

"Zamislite" - Dušan Radović

                                                

Zamislite, deco, jedno veliko more,

i u tom moru jednu veliku lađu, 

i na lađi okrugle prozore,

i na jednom prozoru - princezu Nađu.
             

Zamislite sad, deco, to isto more,

i u tom moru istu veliku lađu,

i na lađi iste okrugle prozore,

i na drugom prozoru - razbojnika Kađu.

Zamislite onda, bura ide,

vetrova fijuk i talasi,

i jedan talas princezu skide

i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa,

većih sto puta od svake princeze,

može i ajkula svakoga časa

na modrom talasu da se doveze.

Strahom i bolom obuzet 

pojavi se otac princezin

i reče:

- Onaj biće mi zet,

ko spase mladi život njezin!

Zamislite deco, puna lađa,

sve oficiri, prinčevi, admirali...

I svi ćute, svi drhte, samo Kađa

skoči - i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovku
na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.

Zamislite sad: otac taj,
kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.

- Ovo je kćer moja, a žena vaša -
     princeza mila Nađa!
- A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji,
     razbojnik Kađa!

Umiri se more, zataji vetar, stade lađa...

Puni straha, puni stida, prepuni jeze -
svi gledaju u pravcu princeze.

- Hrabri Kađa, reče bleda princeza,
      ja sam vaša Nađa...
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se
                                                    događa!

Duško Radović govori svoju pesmu "Zamislite" 📢

Dušan "Duško" Radović - je pesnik koji iskreno voli i poštuje svoje male čitaoce. U poeziji Dušana Radovića dete je ravnopravan sagovornik. Na jednu novu avanturu zajedno se pokreću pesnik i dete. U pesmi Zamislite pesnik neposrednim obraćanjem zadobija naše poverenje, podstiče nas na maštanje. Pesnik nas nenametljivo i fino uvodi u svoju pesmu i mi postadošmo deo pesme. Direktnim obraćenjem budućem čitaocu, postiže se dinamičnost tako da stičemo utisak da se radnja pesme odvija ispred naših očiju. Prateći pesnikove reči lako osećamo simpatije prema glavnim junacima ove pesme. Stoga nas ne čudi što je ova pesma Dušana Radovića ostala u našem sećanju pod naslovom Razbojnik Kađa i princeza Nađa. Naravno, svima koji su voleli, vole ili će zavoleti jednu Nađu ova pesma izmamiće osmeh na lice. Uz čitanje ove pesme toplo se preporučuju bojice u ruci. Dakle, mali i veliki čitaoci pustite mašti na volju. Svet sagledan očima deteta u pesmi "Zamislite" nedvosmisleno vrednuje i uzdiže maštanje, hrabrost, poštenje, iskrenost i dobrotu. Šta biste vi uradili da ste se našli u ovoj lađi?

Dječaci koji vole sunce

The Little Prince - Ya-Ong Nero

"Priča o dva vuka i Slovo o gugutki i gavranu u kontekstu - skica za uporedno sagledavanje"

          "Mi u svojim glavama nosimo tako mnogo snažnih utisaka iz knjiga, a najčeše zaboravljamo iz kojih dela oni tačno potiču"- poslužujemo se Kišovom rečju da bi smo opisali osećaj koji nas je pobudio na tragalaštvo za jednom pričom.¹

          Slučajno otkrivena "Priča o dva vuka" u korejskoj drami I remember you iliti Hello monster proizvela je u nama utisak već pročitanog inicirajući tragalačku misiju. Priča o dva vuka smeštena između delića velike priče čini nam se predstavlja iskru, mesto zračenja koje nas ne ostavlja ravnodušnim. Ova iskra privlači i zdržava pažnju osvetljavajući veliku priču u koju je zgodno uklopljena. Opštečovečanska, jednostavna i prijemčiva ova priča-parče pobuđuje primaočevo dalje udubljivanje u materiju ovog kinematografskog ostvarenja. Ljubitelji k-drame, skloniji žanru trilera i misterije pronaćiće ugođaj u ovoj drami. Naravno ni ljubitelji romanse nisu zapostavljeni jer će ova drama ispuniti i njihov ukus. Čime nas ova priča (i njenim posredstvom drama I remember you) u stvari zaokupljuje? Jedan od mogućih odgovora možda upravo propitivanjem i podvlačenjem sveprisutne dihotomije svetlost-tama. Iščitavanje ove jednostavne, a zgusnute priče najbolje će prikazati šta je to nešto što privlači čitaočevu ili slušaočevu pažnju. Priča o dva vuka glasi:

Two Wolves - Pamela Zagarenski

     Nekada davno stari Indijanac, iz plemena Čiroki, ispričao je poučnu priču svom unuku: "Unutar svakog čoveka vodi se bitka poput borbe između dva vuka. Jedan vuk predstavlja mračnu zlu stranu: bes, zavist, ljubomoru, tugu, zeljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, ozlojeđenost, inferiornost, laži, lažni ponos, nadmoć i egoizam. Drugi vuk predstavlja svetlu dobru stranu: radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, odmerenost, ljubaznost, dobročinstvo, naklonost, srdačnost, istinu, saosećanje, i veru." Unuk se nakratko zamisli te zapita dedu: A koji vuk na kraju pobeđuje? Mudri deda mu na to odgovori: "Pobeđuje onaj koga hraniš."

Jednostavna priča sveobuhvatne poruke čita se u jednom dahu. Pre nego što otkrijemo glavnog sagovornika ove priče napominjemo zanimljivost da je za dramu I remember you izrađeno posebno izdanje priče Two Wolves koje je ilustrovao Oh Suk Chin. Razlog više da se zainteresuju knjigoljupci.

Two Wolves - Credit: KBS 2

          Naime tragajući za jednom drugom zagonetkom slučajno pronalazimo sagovornika zbog kojeg nam se Priča o dva vuka učinila poznatom. Reč je o pričici umetnutoj u sadržinu romana Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Izdvajamo isečke:

     "..., malopre nam otkriste da je, pored ostalog, prirodan zadatak gugutki da prate duše umrlih do gornjeg sveta mrtvih?! ... Odista je tako, baš kao što gavran gleda da duše umrlih privede donjem svetu. Tvrdim da ste bili svedok borbe gugutke i gavrana oko nečega što se u prvi mah ne predaje površnom ljudskom oku... - ..., nije valjda da sve zavisi od ishoda boja između gugutke i gavrana? Hoće li duša u gornji ili donji svet mrtvih, zavisi valjda i od toga kako je ta ista duša za života zaslužila? - Da, naravno - potvrdi Bogdan. - Svaki čovek ima svoju gugutku i svoga gavrana. Kako ih je za života pazio, tako će mu oni vratiti u samrtnom času. Dabome, onaj koji je za života gojio svoga gavrana, ne može očekivati da u odsudnom času nadvlada na nemaru podizana gugutka... ... Znate, opomenite se, mi stvarno živimo od ljubavi, mržnje, hrabrosti, kukavičluka, istine, laži... Onim čega imate u izobilju hrane se i vaše ptice. Gugutka ne ljubi mržnju. Gavran ne okuša ljubav. Nekome kukavica bude sva tusta. Ali mu, zbog hrabrosti mrvlje, soko po vasceli dan gladuje. Drugi mudrosti nema. Šta da ponudi sovi ušari? Istina, zato mu je od gluposti kratkokljuna guska prekomerno puna..." (Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa, 2011: 125-126)

Ivan V. Lalić "Zarđala igla"

Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra

Raspredenog u tamnim iglicama borova,

I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće

Od koje osta temelj i zelena rđa korova.

Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali

I dah majke, desno u tami, mlak i blag.

U san sam tonuo kao u sapunicu,

Brzo i mekano, bez brazde na površini,

Leta na ramenu planine, među šišarkama;

Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.

U kuću zelenooku dolazili su gosti.

A ja sam obično bio umrljan borovom smolom.

Jesen to je bio grad. Ulica blagog pada

Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.

Mala saobraćanja u senci velikog sveta

Koji je podrhtavao, na nogama od gline.

O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci

Zelenog života što nas sve jednako voli.

Svi još učaureni građani, brodolomci.

Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.

A bili smo u mreži, ko slana žetva mora

U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.

Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu

S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.

Tada sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha

Raspredenog u odjeku koraka na ulici.

Zbog zrelog detinjstva, očerupanog do krvi,

I razletelog perja na bridu crnog daha.

Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,

Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.

Sve to krotki pitomci zelenog života

Što su me smrću prerasli, nenadno, preko volje.

Jesu  li u trenutku zbilja postali zreli,

Pre nego što će da se smežuraju kao bulke

Pod kršem ruševina, s očima punim straha

I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?

Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje

S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom

Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,

Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.

Ostale su i šume, i veliki vetar

Raspreden u iglicama posečenih  borova,

Gradovi rumenosivi, u koje ću otići 

Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova.

I između dva pršljena kičme malo straha;

Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.

I zaljuljani mostovi u mehure daljina,

Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.

PRIČA POSLEDNJEG NOVEMBRA

          Poslednji novembar. Danas, ovaj dan, pada i padala je kiša. Uporno. Što i nije tako važno. Prolaze dani. Ne pamtimo ih. Samo protiču. Iz dana u dan. Danas nije lep dan. Ne snalazim se najbolje sa tužnim vestima, ni sa gubitkom. I kad je tamo negde boli, ali je tamo negde. Kad je blizu ne valja. Ne snalazim se. Ne želim da znam ni da prihvatim. I nikako nije u redu. Ne umem da odreagujem. Ne prihvatam. Ne volim odlaske. Ne volim čuti da neko više nije među nama. Ne volim jer nije u redu ma ko da je, čovek je. Većinom ne vidim, čujem ali ne čujem. Trudim se da shvatim. Ne volim odlaske. Pogotovo ako je neko tvoj. Kažemo ne bojimo se, a u stvari se bojim. Ne želim da ode niko moj. Knjige se sagledavaju iz ugla čitaočevog oka, tako i ona koja se sada nađe a kazuje slične reči. Ne mogu reći da je u redu i da prihvatam. Zašto naši dragi ljudi prolaze kraj nas? Zašto smo uskraćeni za poznato lice? Nije mi dato dovoljno vremena. 

          Za ovo malo kratkovečnog poznanstva nijedan tren nije prošao bez ujakovog osmeha. Nasmejano lice. Gromada. Stena na koju smo se svi mogli osloniti. Iza tog osmeha bol se nije video, a moralo je da boli. Uvek tu za druge, nikad za sebe. Na ovom svetu malo je takvih ljudi. Zato su nam veoma dragoceni. I retki. Bilo dobro, bilo loše ujakovo lice to nikad nije pokazivalo. Kažu osmeh je lek i put do čoveka. Kad god bi ugledali nasmejano lice čitav svet bi vam tad bio nasmejan. Za jedan dram bi vam bilo lakše. Kao da bi taj osmeh otklonio bol, preuzeo delić bola na sebe. Nasmejano lice premošćivalo bi svako spoticanje. Osmeh jeste put do čoveka. Ta ujakova otvorenost je pridobijala i privlačila druga bića ka sebi. Lako se dolazilo do komunikacije. Veliko srce. Ogromna snaga. Ali jednog dana veliko srce je stalo. Nije moglo više primiti bol. Nečujno, mirno, kao što je i živeo, otišao je. Zašto drage osobe uzimaš sebi? Znam. I nama su anđeli potrebni. Zašto nas ostavljaš same? Kažu da smo mali, neprimetni. Ali nikad više neće postojati jedno takvo biće. S njim otišao je delić nas, otišao je delić sveta. Nikad više. Jedinstveni smo. Nikad više neće postojati. Nikad ovde. U našim srcima si tu, i bićeš. Traješ. 
          Ali nikako nije u redu. Boli kad je blizu i kad je deo vas. Odlazi jedno biće. Molitve Tebi šaljemo spasi sva bića. Danas, još jedna dobra osoba je otišla. Mnoge su otišle, al' ova je moja. Otišao je delić srca njegovih najmilijih. Otišlo je njihovo sve, njihov čitav svet. Blagosloveni, jer imali su čast da upoznaju njega: dedu, oca, supruga, brata i sina. Iznenada, neočekivano kao da nikad nije ni postojao. Nema ga. Ono malo trenutaka provedenih s njim zaustavićemo. Pamtiću samo njegov osmeh. Uzimaš sebi anđele ali ne možemo tako lako da ih pustimo. I nama su potrebni. Ne ostavljaj ih same, nikada. Jedna svetlost je ugašena, pošla je Tebi, primi je i čuvaj.