Ne svetli ništa ni u kući,
ne svetli ni na sokaku.
Neko s nekim o tvojoj sudbini
razgovara
u mraku.
Uzalud čekaš, digavši
očajno lice iz šaka.
Ne vide im se ni lica, ni imena,
ni reči im se ne čuju
od mraka.
Nemaš pojma šta se dešava,
ti nisi u tom kolu;
a to je tvoja glava
među njima
na stolu.
Ne znaš da l će ti glavu na panj,
il će te s lađe, u džaku.
Ti znaš samo toliko,
da se to radi
u mraku.
Odmiče noć, a ti čekaš
da ti se presuda javi.
Tebe ne zovu na razgovor,
a sude
o tvojoj glavi.
Crne u dovratku čekaju te čalme,
crne rukavice pretresaju ti stan.
Niko ti neće reći zašto moraš
da digneš kosu i nasloniš obraz
na panj.
Soba se dimi od kafa i od lula.
Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?
Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ,
sve se to radi
u mraku.
(Iz Hasanaginice)
 |
| 📸 Scena iz dramske predstave "Hasanaginica", po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića |
