Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге ‒
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина кô најмлађе свог брата …“
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад главе своје свете.
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено божанствена мудрост краси
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“
***
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, ‒
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи ‒
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава.
1889.
Нема коментара:
Постави коментар