Male ikone no
veliki dar,
 |
| Monahinja Jefimija |
koje imaju
presveti lik gospodnji
i prečiste
bogomatere,
a njih velik
i svet muž
darova mladomu
mladencu
Uglješi
Despotoviću.
Njegovu neoskvrnjenu
mlađahnost
prestaviše u
večne obitelji,
a telo u
grobu preda se,
koga izdelaše
praoci
prestupljenja
radi.
Udostoji,
gospode Hriste,
i ti, o
prečista bogomati,
i mene jadnu
svagda o razlučenju
duše moje da se
brinem,
koje ugledah
na onima koji su me rodili
i na rođenom
od mene mladencu,
za kojim
žalost neprestano gori
u srcu mome,
po običaju
maternjem pobeđena.
(između
marta 1368. i aprila 1371. god.)
Jelena Mrnjavčević, Jefimija (oko 1349 – posle 1404
/ 1405) – „Despotica srpska s kaluđerskim velom“ – kako kazuju stihovi jedne pesme Milana
Rakića, prva srpska pesnikinja „ostala je poznata u srpskoj knjiženosti trima svojim
pesničkim delima visoke umetničke vrednosti“ (Dimitrije Bogdanović). „Tuga za jedinčetom
(mladencem)“ je najranije Jelenino delo (između 1368. i 1371. god.), stihovi su
urezani na poleđini (pozlaćene srebrene pločice) dvostruke ikonice. Stihovi su
namenjeni njenom usnulom sinu mladencu Uglješi Despotoviću kojeg je Jelena vrlo
rano izgubila. Ikonica se čuva u riznici manastira Hilandar na Svetoj Gori.
Ovaj pesnički zapis je „pun koliko bola i mudrosti toliko nežnog osećanja“ (Milan
Kašanin). „Mlada mati se ispoveda da, pored svoje vere, ne može da ne žali za
detetom, i priznaje da je, kao i u svih matera, od nje jača žalost za umrlim. U
staroj srpskoj književnosti je to prvi put da jedna žena otvoreno i direktno
govori o materinskom osećanju i svom detetu“ (Isto.)
Dodatak: Jefimijin vez prezentacija / poneka reč više o monahinji Jefimiji i njenom književnom radu.
